Тезе предавања амбасадора Русије у Србији А. В. Конузина на семинару о злочинима у Другом светском рату, Крагујевац, 29.01.2011.

[HS]

Против фалсификовања историје Другог светског рата

У последње време и у Русији и у Србији воде се жестоке дискусије у вези са Другим светским ратом. Оне неретко попримају и политички карактер.

Узроци избијања овог страшног рата били су, несумњиво, и несавршенство система створеног на основу резултата Првог светског рата, тзв. Версајског споразума који је довео Немачку у понижавајући положај, и последице светске кризе 1929 – 1932. год, и агресивна суштина нацизма. Ову суштину нису схватили или нису желели да схвате западни лидери који су испољили попустљивост према освајачким плановима Немачке, Италије и Јапана . На тај начин су водеће земље Западне Европе покушале да реше проблем сопствене безбедости – на рачун безбедности и суверенитета других .

Наравно, реализацији планова нациста умногоме је допринела тада у Европи преовладавајућа атмосфера узајамног неповерења и подозривости. Лидери западних држава видели су решење у узајамном уништењу нацизма и бољшевизма, ка чему је и била усмерена делатност њихове дипломатије. Као резултат, уместо да организују пружање колективног отпора агресору, европске земље су бринуле само о својим себичним интересима, повлађујући на тај начин Хитлеру и Мусолинију у остваривању њихових освајачких планова.

Атмосфера појачаних тензија све више је захтевала одговор на главно питање: како обуздати растућу агресивност нациста. С тим у вези указала су се два пута; први – организовање колективног отпора, и други – опортунизам и „смиривање“.

Западне државе тог времена изабрале су други пут. Оне су лојално прихватиле ремилитаризацију Рајнске области, чему су се, узгред буди речено, зачудили и сами Немци. Адекватна рекација затим није уследила ни на мешање Немачке и Италије у Шпански грађански рат, на аншлус Аустрије, као ни на окупацију Абисиније и Албаније.

Уочи избијања рата камен темељац совјетске спољне политике била је тежња да се организује заједнички отпор агресору и успостави систем колективне безбедности. Ови напори, који су се континуирано предузимали од 1933. год. како у оквиру Лиге народа, тако и билатералним каналима, нису наилазили на одазив у западним демократијама. Оне су доследно следиле пут „смиривања“ Немачке гурајући нацистичку агресију ка истоку. Москва је све до пролећа – лета 1939. год. покушавала да организује колективни отпор агресивним тежњама Хитлера, до последњег момента не одустајући од пружања гаранција за тероторијални интегритет Чехословачке.

У свом говору 1. септембра 2009. год. у Гдањску, на обележавању 70.годишњице избијања Другог светског рата, Председник владе Руске Федерације В. В. Путин, између осталог, рекао је да „свака сарадња са екстремистима, а што се тиче Другог светског рата - са нацистима и њиховим саучесницима, без обзира чиме је таква сарадња мотивисана, води ка трагедији. У суштини, то уопште и није сарадња већ договор с циљем решавања сопствених проблема на рачун других. Дакле, треба признати да су сви покушаји који су били предузети у периоду од 1934. до 1939. године ради умиривања нациста, склапајући са њима разноразне споразуме и пактове, са моралне тачке гледишта били неприхватљиви, а са практичне, политичке тачке гледишта – бесмислени, штетни и опасни“.

Кулминација политике гледања кроз прсте агресору, као што је познато, био је Минхенски споразум, одржан 29. и 30. септембра 1938. год. На основу тада донетих одлука Судетска област, а то је била петина територије Чехословачке, и око четвртина њеног становништва прикључено је Немачкој, при том заједно са војним објектима, половином рудника и металуршких предузећа и важним железничким путевима земље. У подели чехословачког наслеђа учествовале су и Пољска, која је добила Тешинску и Фриштатску област, и Мађарска, која је добила јужне делове Словачке и Закарпатску Украјину.

Минхенски споразум био је главна лоша процена Енглеске и Француске: оне су желеле да умире Немачку или да, у крајњем случају, усмере њену агресију на исток, а после годину дана и саме су ушле у рат против Берлина.

У насталој предратној атмосфери Москва је била пред компликованим избором. До лета 1939. год. совјетско руководство имало је информације о намерама Немачке да нападне Пољску. То је значило да би немачка армија изашла на совјетске границе што би појачало непосредну војну претњу за СССР.

Енглеско-француско-совјетски преговори у пролеће и лето 1939. год, на којима су разматране различите варијанте споразума о пружању колективног отпора агресору, нису уродили плодом. Камен спотицања била је управо позиција Пољске, а донекле и Румуније које су изразиле неприхватање совјетских гаранција за њихову безбедност и неспремност да дозволе пролазак совјетским јединицама преко своје територије. Међутим, реални узрок неуспеха преговора крио се у неспремности западних учесника за конкретне договоре. Лондон и Париз су се надали договору са Хитлером и очигледно нису желели да се у погледу безбедности повезују са идеолошки туђом Москвом.

Нашавши се, практично, у позицији „један на један“ са Немачком, Совјетски Савез био је принуђен да тражи начине осигуравања своје безбедности и да донесе одговарајуће одлуке.

Совјетско-немачки пакт о ненападању, потписан 23. августа 1939. год, и тајни допунски протокол о разграничењу интересних сфера били су за СССР принудна алтернатива савезу са Енглеском и Француском, као и рекација на интензивне Пољско-Немачке контакте 1938. и почетком 1939. год.

Морални и политички губитак за СССР, који је склопио пакт са нацистичким режимом, очигледан је . Међутим, остаје чињеница: овај пакт омогућио је СССР да добије око две године за јачање одбрамбене способности и припрему за неизбежан оружани сукоб са Немачком; западна граница СССР била је померена у просеку за 300 километара. Увођење совјетских јединица у балтичке земље, чему су претходили интензивни преговори о узајамном осигуравању безбедности који су завршени потписивањем одговарајућих споразума о узајамној помоћи, спречили су окупирање ових територија од стране Немачке.

У датом случају прагматизам је победио осцилације идеолошког и морално-политичког карактера. Уз то, Француска и Енглеска су већ имале аналогне пактове са Немачком. С тим у вези значајна је оцена В. Черчила који је у својој чувеној књизи „Други светски рат“ написао да је „ Совјетском Савезу било од виталног значаја да помери што даље на запад почетне позиције немачких јединица, како би Руси добили на времену и могли да сакупе снагу са свих крајева своје колосалне имеприје“.

У нашој земљи је на званичном нивоу дата оцена пакту Молотов – Рибентроп. Међутим, нису уследили аналогни потези западних земаља у вези са сопственим погрешним потезима из периода пре избијања рата. На то је правично указао В. В. Путин у Гдањску 1. септембра 2009. год: „Имамо право да очекујемо да и остале земље, које су склапале споразуме са нацистима, учине исто то. И то не на нивоу изјава политичких лидера, већ на нивоу политичких одлука“.

Истина која се не може оповргнути јесте то да је одлучујућу улогу у уништењу фашизма имао Совјетски Савез. То потврђују чињенице .

Линија совјетско-немачког фронта је 1944. год. била 4 пута дужа од осталих линија фронта на којима су ратовали савезници СССР, укупно узев. У том периоду Немачка је на Источном фронту располагала 201 дивизијом, док је против америчко-енглеских трупа држала од 2 до 21 дивизију. Чак и после отварања Другог фронта у Западној Европи у јуну 1944. год. савезници су имали 1,5 милиона војника, а Немци 560 хиљада. Истовремено, на совјетско-немачком фронту број немачких војника износио је 4,5 милиона против којих се борило 6,5 милиона совјетских војника. Главне губитке фашистичка армија претрпела је у борбама против Совјетске Армије: три четвртине оружаних снага Немачке уништено је на Источном фронту. При томе, то су биле прекаљене јединице, најспремније за борбу.

Одлучујуће битке које су одредиле исход рата такође су се десиле на совјетско-немачком фронту. То су битка за Москву (децембар 1941. – јануар 1942. год.), уништење армије Паулуса у бици за Стаљинград (новембар 1942. – фебруар 1943. год.) и, коначно, битка код Курска (јул – август 1943. год.). Ове и друге победе имале су високу цену. Стотине хиљада совјетских војника и официра дало је своје животе на бојним пољима.

За жаљење је то што током прославе 65. годишњице искрцавања савезника на северу Француске практично нико од западних лидера, осим Председника Сједињених Држава Б. Обаме, није у свом говору споменуо допринос Совјетског Савеза у победи над фашизмом.

Русија никад није покушавала да умањи допринос савезника у победи над Немачком. У Другом светском рату победу су однели сви савезници антифашистичке коалиције. То је заједничка победа . Али нико нема право да умањује цену коју је платила наша земља, наш народ ради њеног постизања, нити да умањује размере злочина нациста и њихових помагача, а поготово да их глорификује.

Други светски рат не сме да буде предмет политичких спекулација. Данас нема неопходности за поједностављивањем и украшавањем историје. Свака од држава антифашистичке коалиције следила је своје циљеве, имала сопствене националне интересе. Узајамно поверење ради постизања истог циља градило се тешко. Па ипак, савезници су успели да превазиђу разногласје ради постизања заједничке победе. Њих је обједињавало схватање тога да се злу мора супротставити заједнички, не допуштајући никакве сепаратне споразуме.

То се јасно показало у Нирнбергу на суђењу нацистичким злочинцима у оквиру делатности Међународног војног суда; процес је трајао од новембра 1945. год. до октобра 1946. год. Одлуком Суда осуђена је подмукла политика фашизма, његово започињање агресивног рата, сву његову човекомрзећу стратегију према поробљеним народима. Он је одредио кривце у фашистичким злочинима, поставио темељ за формирање правних норми за недопуштање њиховог понављања и поновног појављивања у било ком облику. Опште је познато да нацистички злочини против човечности не застаревају.

У дискусијама о узроцима Другог светског рата много је нескривених лажи, конјуктуре и себичних интереса, тежњи да се са себе скине одговорност због сопствене не баш увек узорне прошлости, и да се своји садашњи проблеми и амбиције решавају на туђ рачун.

У међународној заједници у распрострањеним политизованим тумачењима историје предратног и ратног периода појављују се тврдње о наводно подједнакој одговорности Хитлера и Стаљина, нацизма и комунизма за започињање Другог светског рата. Фактички је нескривен покушај ревидирања резултата Нирнбершког процеса, који је јасно дефинисао иницијаторе и виновнике тог рата.

Такође, кружи и теза о томе како је СССР намерно подстакао почетак рата склопивши пакт са Хитлером и да главна улога у победи Фашистичке Немачке припада западним демократијама. Припадници мењања историје у свом арсеналу имају и покушаје оправдавања нацистичких злочинаца и њихових помагача. На жалост, такав „поглед“ на историју повремено у неким земљама има подршку званичних власти. Антиисторијски карактер оваквих гледишта је очигледан.

Није Совјетски Савез био иницијатор Минхенског споразума који је дао агресору отворене руке и постао пролог Другог светског рата. Није кривица наше земље то што су покушаји да се организује колективни отпор агресији претрпели фијаско; Москва се континуирано борила за разне облике пружања отпора све до августа 1939. год. Није пакт „Молотов – Рибентроп“ био „окидач“ Другог светског рата . Хитлер би у сваком случају, и са пактом и без њега, напао Пољску. Рат је био последица неодговорне политике западних демократија и њиховог класно-идеолошког слепила .

Када се приступа историји важно је избећи то да она постане предмет манипулисања и да се користи у политичке сврхе. Политизација историје води у конфронтациону прошлост и квари атмосферу савремених међународних односа.

Лекције из рата не смеју се заборављати, а многе од њих су и дан данас актуелне. Не може се осигуравати сопствена безбедност на рачун безбедности других. Најделотворнији пут за обуздавање агресије јесте колективна безбедност, обједињавање напора, узајана помоћ.

Политичке несугласице не смеју да превагну над свешћу о неопходности заједничке заштите мира. Само на оваквим темељима могуће је изградити ефикасну, поуздану и недељиву европску и глобалну архитектуру безбедности за све. Она мора да почива на стабилној међународно-правној основи и колективним напорима држава.

Управо је у томе суштина иницијативе Председника Русије Д. А. Медведева о потписивању свеобухватног, правно обавезујућег Споразума о европској безбедности који ће гарантовати подједнак степен безбедности за све државе континента, било да припадају неком блоку и савезу или не припадају . Сматрам да је то за неутралну Србију, узевши у обзир њену недавну историју, посебно актуелно .

Поштовани пријатељи! Лекције из Другог светског рата позивају нас на солидарност. Мир је и даље крхак. Само се заједно можемо супротставити савременим претњама и решавати проблеме глобалне безбедности. Само заједно можемо да бранимо право будућих генерација на живот, слободу и срећу.

[HX]