Предавање амбасадора Руске Федерације у Републици Србији А.В.Конузина на Правном факултету Београдског Универзитета

[HS]

Свет је ушао у другу деценију новог века. Како Русија види тај свет? Каква је њена улога? Који су њени приоритети, инструменти реализације спољне политике? Моје данашње предавање биће посвећено томе.

Није претеривање када се каже да данас преживљавамо један од преломих момената у историји човечанства. Ову историјску етапу карактерише постојање противуречних тенденција. Међународни односи се трансформишу изузетном брзином. После претходног периода који је био повезан са окончањем „хладног рата“ долази нов мултиполаран светски поредак.

Ово је реалност. Реалност коју морају признати чак и они који су донедавно претендовали на унилатерално лидерство, рачунали на сурову снагу, користили идеологију ратоборног моралисања. Данас сви признају да ниједна земља не може да диктира своју вољу другима, да рачуна на хегемонију.

Мултиполарна реалност учвршћује се у свим сферама –

у политици, економији, финансијама. У први план доспева неопходност колективног тражења одговора на глобалне изазове и претње. То објективно доприноси формирању позитивног, уједињујућег дневног реда у међународним пословима.

Опште схватање ове тенденције се испољава у процесу стварања новог међународног инструментаријума. Расте потреба за Уједињеним Нацијама као централним универзалним форматом који је позван да координира мултилатералне узајамне односе. Глобална финансијско-економска криза, растуће претње од избијања конфликата у читавом низу региона у свету, природне катастрофе попут оне на Хаитију, прехрамбени и климатски изазови чине потребним усклађивање колективних позиција у решавању ових оштрих проблема под окриљем УН.

Истовремено, државе у Уједињеним Нацијама виде највишу инстанцу за решавање конкретних питања са којима се сусрећу. Светској организацији обратила се и Србија када је исцрпела могућности апелације на остале адресе, у вези са потезима око противправне и насилне поделе своје територије.

Долази до учвршћивања регионалног нивоа управљања проблемским ситуацијама. Једна од манифестација мултиполарности јесте и развој мултилатералне дипломатске мреже. Реч је о сарадњи држава у различитим форматима, који се можда и укрштају, у интересу решавања заједничких задатака. Један од последњих примера је глобална финансијско-економска криза која је буквално захтевала од свих водећих држава света да се укључе у заједнички рад на проналажењу колективног одговора на општи изазов. Појавила се група „двадесеторица“ као одраз поимања да ће се у условима глобализације сваки потрес тицати свих и да треба деловати заједнички.

Русија активно користи мрежу мултилатералне дипломатије као инструмент. Оваква сарадња са променљивом геометријом нашла је своју примену на територији Заједнице Независних Држава, где је на снази Организација Уговора о колективној безбедности, Царински савез Русија – Белорусија – Казахстан, Евроазијска економска заједница, као и други формати. Развија се дијалог у оквирима мреже Шангајске организације за сарадњу, Бразил – Русија – Индија – Кина, затим Русија – Индија – Кина, итд. Постојање овакве разноврсности дипломатске геометрије омогућује Русији да учествује у колективном раду у најразноврснијем дневном реду ради проналажења заједничког имениоца као основе за међународну сарадњу.

Војно-политичка безбедност и даље је један од приоритета руске спољне политике. Основна пажња овде ће бити усмерена на модернизацију архитектуре европске безбедности, инсистирању на иницијативи Председника Дмитрија Медведева о разради Споразума о европској безбедности. Наша позиција је веома јасна. Све политичке декларације, које су биле урађене 90-их година, тј. одмах по распаду СССР, распуштања Организације Варшавског споразума, истицали су да је безбедност у Европи недељива. Ниједна држава неће остваривати своју безбедност науштрб безбедности других. Историјска чињеница је да ова обећања не важе. Наши западни партнери, како је писао познати руски политиколог Сергеј Караганов, опијени оним што им се чинило као победа, нису предложили Русији почасни савез који је могао да промени историју. Пожурили су да прецртају Русију са списка великих држава, рачунали су да се на њу не треба обазирати и да се дата обећања не морају испунити. Недавно је Хенри Кисинџер јавно признао да су САД направиле грешку што су се односиле према Русији без дужног поштовања у моменту када је она преживљавала тешка времена.

Ми желимо да у новим условима пређемо на нов ниво поверења. Да наведене политичке декларације учинимо правно обавезујућим. Да их уобличимо у међународно–правни споразум. Неосноване су сумње наших партнера да ми желимо да добијемо право „вета“ на делатности НАТО. Не, ми не предлажемо нов модел доношења одлука. Не планирамо да рушимо већ постојеће структуре. Ми желимо једно – да архитектура безбедности у Евро-Азији нема „распарчани“ карактер када једне државе имају правне гаранције безбедности, као што је то у НАТО, а друге државе – само политичке. Безбедност на овим просторима мора бити недељива и мора се ослањати на међународно – правне норме. Да је то било урађено до августа 2008. године вероватно не би дошло до трагедије у Јужној Осетији. Вероватно не би било ни једностраног проглашења независности Косова.

Сигуран сам да Споразум о европској безбедности одговара интересима Србије, нарочито када узмемо у обзир косовски фактор.

У условима када је ваша земља прогласила војну неутралност, декларишући да није заинтересована да уђе у НАТО, у овом споразуму она ће пронаћи правно обавезујуће основне принципе регулисања конфликата: приоритет преговарачких решења на основу добровољног договора страна. А најважније је следеће – недопустивост употребе силе и наметања једностраних шема са стране. Драго ми је што је у Србији таква заинтересованост за разматрање пројекта Споразума била испољена на највишем нивоу. Што се не може рећи и за друге. За сада наши западни партнери не желе да пренесу у правну димензију политичка обећања која су нам давали, а која се тичу недељивости безбедности. Кажу да „је све уреду, и да не треба ништа мењати“. Нас то не збуњује. Сматрамо да је истина на нашој страни. Наставићемо са радом.

Током последњих месеци дошло је до одмрзавања политичких контаката између Русије и НАТО. Обновљена су заседања Савета Русија – НАТО прво у формату сталних представника, а затим и на нивоу министара спољних послова.

Свесни смо да је инерција мишљења периода „хладног рата“ укорењена у евроатланској политици. При томе, тонус овој политици често дају „младоевропејци“. Сматрамо да је логика ширења НАТО погрешна и апсолутно не одговара савременим реалијама. Крајем 90-их година говорили су нам да неће бити таквог ширења и да ћемо одсад бити њихови партнери. Рекли су нам да неће градиди инфраструктуру НАТО на територији нових чланица и да неће размештати суштинске борбене снаге. Уместо тога граде се нове базе. У тој истој Румунији и Бугарској. Притом наши опоненти увиђају немогућност глобалног ширења НАТО. Признају, како то чини З. Бжежински, да Русија није непријатељ. Међутим, правац ширења упорно је усмерен ка њеним границама. Штавише, према политикологу С. Караганову, са чијим се мишљењем слажем, „због ширења НАТО испоставља се да „хладни рат“ практично није окончан“.

У оваквим условима наша позиција је прагматична. Сарађујемо са НАТО у правцима у којима имамо заједничке задатке у сфери безбедности у циљу брисања линија поделе у Европи, наслеђених из „хладног рата“, као и стварања ефикасног потенцијала за реаговање на заједничке претње. Донета је одлука да се направи заједнички приказ изазова и претњи. Обнављају се контакти и по војној линији. Заинтересовани смо за сарадњу у циљу постизања стабилизације у Авганистану, у борби са нарко трговином, тероризмом. Русија даје подршку што се тиче транзита у ту замљу преко наше територије како железницом тако и транзита нашим ваздушним пространством. Даљи развој нашег партнерства са НАТО у значајној мери ће зависити од тога како ће тећи рад над стратешком концепцијом Алијансе. На ту тему већ је успостављен дијалог.

Не затварамо очи пред проблемима у којима се наше позиције разилазе: планови за ширење Алијансе, судбина режима контроле конвенционалног наоружања у Европи, пројекти изградње глобалне противракетне одбране САД, ризици повезани са наставком испоруке оружја Грузији, које доспева, између осталог, из Источне Европе, итд.

Разуме се, ми пратимо позицију Србије према НАТО. Узимамо у обзир резолуцију Народне скупштине од 27. децембра о војној неутралности земље, као и изјаве српског руководства о одсуству планова за улазак у Северноатланску алијансу.

Односи Русије и Европске уније постепено напредују. Самит Русија – е вропска унија успешно је одржан у Стокхолму. Постигнут је приличан темпо у преговарачком процесу о склапању новог базног споразума. Рачунамо да би овај споразум требало да укаже на правац нашег стратешког партнерства у свим областима: у спољнополитичкој сфери, о области економије, укључујући и енергетику, у сфери културе, образовања итд. Полазимо од тога да ће наша сарадња са ЕУ, као и европска перспектива Србије, бити повољне за све партнере. С тим у вези радимо у циљу спречавања било каквих негативних последица узајамне сарадње са ЕУ за руско–српске билатералне везе.

На међународну ситуацију позитивно је утицала смена администрације у САД, као и потези у циљу нормализације руско–америчких односа. Како је рекао споменути З. Бжезински „арогантна унилатералност“ Вашингтона, „крајње неумно“ вођство САД у табору западних савезника довело је до инерције логике „хладног рата“, до конзервације политичких стереотипа претходне епохе. Како је приметио руски министар иностраних послова С. Лавров „сви су били заинтересовани за промене у америчкој политици“.

Сада је уобичајно да се говори о ресетовању односа Русије и САД. Али ми сматрамо да са наше стране није било потребе за ресетовањем. Све то што сада радимо са америчким партнерима, били смо спремни да урадимо и са администрацијом Џ. Буша. Међутим, на наша многобројна обраћања није било никаквих одговора.

Администрација САД је изјавила да прихвата нову филозофију међународних контаката. Поздравили смо речи Б. Обаме да ниједна земља не може и не треба да диктира своју вољу другима, и да је неопходан колективни рад. Ове речи биле су изнете са говорнице Генералне Скупштине УН.

Формирање руско–америчке председничке комисије, рад на новом Споразуму о стратешком офанзивном наоружању, вашингтонска ревизија планова за размештања елемената глобалне противракетне одбране САД

у Источној Европи, и наша сагласност за амерички војни транзит

у Авганистан створили су претпоставке о побољшању политичке климе како у билатералним односима, тако и у свету. Овоме треба додати и одустајање Вашингтона од непријатељства према исламском свету, велики помак у прилазу САД у вези са климатским питањима, њихову отвореност према мултилатералним напорима за превазилажење финансијско–економске кризе итд.

Упоредо с тим, промене у америчкој спољној политици за сада су већим делом само обећања. Нобелова награда америчком председнику је аванс. Штавише, према оценама једног од родоначелника руског политичког естаблишмента, Јевгенија Примакова, погрешно је мислити да је Б. Обама престао да сматра САД лидером савременог света. Међутим, он је одустао од мишљења да Сједињене Државе могу самостално остваривати своју „мисију лидера“, а нарочито да намећу своје услове другим државама.

Са оптимизмом гледамо у будућност руско–америчких односа. То не значи да су ови односи апсолутно непомућени и да су нам приступи потупно идентични. Што се тиче Косова имамо кардинално супротне ставове. И ми то не кријемо.

Међународна заједница тек што је преживела прву велику финансијско–економску кризу епохе глобализације. Њена специфичност, њена општепризната непредвидивост у развоју догађаја у тој области сведоче о томе да је ова тема трајно уписана у светски дневни ред. Најгори сценарио је избегнут. Међутим, стабилизацију прати незапосленост, повећање буџетског дефицита, пад потрошачке потражње. Криза је демонстрирала ограниченост виталности либералног капитализма, показала је искључиву улогу државе, политичке власти у организовању економског пространства.

Што се тиче Русије криза је показала огромну зависност наше привреде од спољног тржишта, што је условљено величином сировинског дела руске привреде. У програмском новинском чланку „Русијо, напред!“, у о браћању Федералној Скупштини Председник Д. Медведев поставио је за задатак максимално тесну повезаност спољнополитичке делатности земље са потребама њене економске модернизације, као и обезбеђивања њеног технолошког пробоја. Полазећи, између осталог, и од овога, градићемо наше односе са партнерима на међународној арени. Данас се тражи прагматична политика, хармонизација односа и интереса у условима глобализације и узајамне прожетости економија, одговорност свих држава за доношење националних одлука.

Најважнији сегмент финансијско–економске, као и политичке стабилности јесте глобална енергетска безбедност. Русија, као светски лидер у производњи нафте и гаса, даје кључни значај енергетској безбедности. На самиту Г8 2006. године у Санкт Петербургу Русија је изнела стратегију стабилног развоја светске енергетике. По први пут су утврђени принципи баланса интереса и подједнаке одговорности испоручилаца, превозника и потрошача енергетских ресурса. Ослањајући се на ове принципе предлажемо да се изгради нова правна основа међународне сарадње у сфери енергетике.

Нажалост, ова област делатности веома је политизована. Довољно је сетити се „гасоводног такмичења“ – ко ће пре пустити гасовод у погон заобилазећи Русију и не дозволити јој да остане испоручилац значајне количине гаса за Европу. Полазимо до тога да пројекти „Јужни ток“ и „Набуко“ не конкуришу један другом, већ се узајамно допуњују. Према оценама француског „Тотала“, Европа ће 2020. трошити 674 милијарде кубних метара гаса, а њена производња износиће тек 228 милијарди, тј. њена зависност од гаса износиће 64%.

Принципијелна разлика између ова два пројекта је у снабдевености базе ресурса. „Набуко“ садржи далеко више политике него гаса. „Јужни ток“ се, са своје стране, шири захваљујући новим клијентима који му се прикључују и, логично, повећању његове снаге (више од 60 милијарди кубних метара на данашњи дан). Недавно потписивање споразума са Кином о испоруци 70 милијарди кубних метара гаса годишње веома смањује притисак на Русију који се врши помоћу алтернативних цевовода и претњи да ће се заврнути вентили на територијама оних земаља кроз које сада иду наши гасоводи.

За неколико месеци човечанство ће обележити 65. годишњицу завршетка Другог светског рата, а моја земља – јубилеј Победе у Великом Отаџбинском рату.

Велика Победа јесте догађај од светског и историјског значаја. Она је заједничко историјско и духовно достигнуће наших двеју земаља које су се заједно бориле за слободу и независност.

Нажалост, суочавамо се са покушајима прекрајања историје Другог светског рата, њене политичке адаптације за потребе данашње конјуктуре. У неким земљама Источне Европе отворено се глорификују они који су се током рата придружили нацистима. Славе се СС ветерани. Прогоне оне који су се у антифашистичкој коалицији борили против њих.

Како је недавно написао С. Лавров у Дипломатском годишњаку, „чак и током „хладног рата“ нико није покушавао да у исти кош стави нацистички режим и диктатуру Стаљина. Никоме није ни падало напамет да пореди нацистичку претњу, која је значила поробљавање и уништавање читавих народа, и политику Совјетског Савеза, који се показао као једина снага способна да се од почетка супротстави војној машинерији Хитлерове Немачке и да, у завршној етапи, омогући њено уништење. Цинично је поредити са нацистичком окупацијом догађаје из послератног периода у Централној и Источној Европи, иако су и они били праћени трагедијама.

Ако већ копамо по прошлости, можемо се сетити и земаља које су улазиле у састав држава „осовине“, чији су војници ратовали на Источном фронту, масовног колаборационизма у Европи, испорука оружја за вођење битака против Совјетског Савеза и његових савезника, међу којима је била и Југославија.

У рату није победио Стаљин, већ народи СССР. Три четвртине оружаних снага Немачке биле су уништене на истоку. Совјетски народ омогућио је очување већег дела материјалног наслеђа европске цивилизације.

Како је Председник Д. Медведев истакао у Београду октобра 2009. године, Русија је за прецизну анализу лекција историје. Историје не треба да раздваја, већ да обједињује. Део такве обједињујуће политике јесте и припрема за прославу 65. годишњице Победе. Излажући на 64. заседању Генералне Скупштине УН септембра прошле године Председник Русије изнео је иницијативу за усвајање резолуције „Шездесетпетогодишњица завршетка Другог светског рата“ и одржавање специјалног заседања Генералне Скупштине УН у мају текуће године у спомен свим жртвама тог рата. Одговарајућа министарска декларација прихваћена је на предлог Русије и њених пријатеља, међу којима је и Србија, на заседању Савета министара спољних послова ОЕБС у Атини 2. децембра прошле године.

Убеђени смо да прошлост треба да остане у прошлости. А на нама је да градимо безбедну будућност, стабилну у економском смислу, будућност која у културном смислу узајамно обогаћује.

[HX]