Интервју часопису «Печат», 26.11.2010

[HS]

ALEKSANDAR KONUZIN Srbiji su potrebne promene

Da li po Vašim saznanjima ima faktora u Srbiji, i izvan nje, koji koče, ili na bilo koji način odlažu realizaciju projekta gasovoda kroz Srbiju?

Projekat „Južnog toka“ već godinama se razmatra. U pravu ste, projekat „Južni tok“ ima svoje protivnike. Međutim, to nimalo ne ometa Rusiju da s jasnim ciljem radi na ostvarivanju svog projekta u skladu sa zacrtanim planovima. Upravo smo ovih dana prešli još jednu važnu etapu – kao rezultat posete predsednika Vlade Rusije Vladimira Putina Bugarskoj, postignuti su dogovori koji otvaraju mogućnost početka praktičnih radova. Štaviše, kapacitet pomenutog gasovoda biće znatno veći nego što je bilo prvobitno procenjeno, ali i učesnika projekta će biti primetno više.

Srpski narod je u ozbiljnoj nacionalnoj depresiji. Možemo li stanje u Srbiji porediti sa sličnim prilikama u Rusiji za vreme Jeljcina?

Slažem se sa Vama, situacija u Srbiji ovih dana podseća na nimalo jednostavnu situaciju u koju je Rusija dospela devedesetih godina prošlog veka. Očigledno je da su vašoj zemlji potrebne promene. To priznaju vlada Srbije, i opozicija, široko javno mnenje u Srbiji, strani posmatrači. Prema mom mišljenju, ne bi trebalo očekivati nekakve savete spolja, već se, pre svega, rukovoditi objektivnim potrebama društva.

Od dolaska Putina, sada i Medvedeva, Rusija vidno napreduje, kontinuirano i nezadrživo, kako u ekonomskom, tako i u naučnom i vojno-tehničkom smislu. Šta kao narod i država možemo da naučimo iz primera prosperiteta Rusije?

Mislim da je srpski narod dovoljno mudar da izvuče pouke iz svoje istorije i iz iskustva drugih zemalja i naroda. Čemu nas je naučila nedavna istorija? Pre svega, naučila nas je tome da se treba s poštovanjem odnositi prema sopstvenoj prošlosti. Ona može biti veoma teška, katkad dramatična pa čak i tragična, ali drugu istoriju nemamo! Narod i društvo moraju iz nje da izvlače, uzimaju sve ono pozitivno što se desilo, da crpe snagu i nadahnuće potrebno za očuvanje sopstvenog dostojanstva, za izgradnju bolje budućnosti. To podrazumeva brižljiv odnos prema narodnom pamćenju, nacionalnoj samobitnosti, sopstvenoj kulturi, jeziku, tradicijama. Smatram, takođe, izuzetno važnim da se u vašoj zemlji prevaziđe duboka politička nesloga i da se postigne jedinstvo društva oko glavnih zadataka razvoja.

MSP u Hagu dao je krajnje nepovoljno mišljenje o legitimnosti samoproglašene šiptarske države na srpskoj teritoriji. U jednom od intervjua 2009. godine, izjavili ste da, dokle god se Srbija bude borila za celovitost i jedinstvo zemlje – imaće podršku Rusije. Šta sada da očekuje srpski narod?

Mogu samo da ponovim: sve dok se Srbija bude brinula o sopstvenoj teritorijalnoj celovitosti, o sopstvenom suverenitetu, može računati na adekvatnu podršku Rusije. Smatram da ne može biti trajnog rešenja kosmetskog problema bez saglasnosti Beograda, uzimanja u obzir mišljenja svih koji žive u pokrajini i bez principijelnih odluka međunarodnih instanci, u prvom redu Rezolucije 1244 SB OUN.

Šta može za Srbiju da znači ODKB, Ugovor o kolektivnoj bezbednosti, pod vođstvom Rusije, budući da smo mala, vojno-tehnički potpuno oslabljena zemlja, i narod koji živi na delikatnom geostrateškom prostoru?

Rusija poštuje status vojne neutralnosti Srbije, strogo ga se drži i svoju politiku gradi polazeći iz te relacije. Uporedo s tim, smatram da bi određeni kontakti i sadejstvo Srbije s ODKB bili korisni. Izgleda da je stvar krenula ka tome. Nedavno su, naime, poslanici Narodne skupštine Srbije boravili u Sankt-Peterburgu, gde su učestvovali u radu Parlamentarne skupštine ODKB. Razvoj međuparlamentarnih veza je sasvim u duhu vremena. Dijalog parlamentaraca pruža potpuniju predstavu o stavu država i organizacija o važnim međunarodnim problemima, omogućava dublje razumevanje procesa koji se u svetu odvijaju i šire i pažljivije upoznavanje s integracionim procesima što se odigravaju na evroazijskim prostorima, pa i u sferi politike bezbednosti. Jedino bih povodom Vašeg pitanja primetio da je ODKB – kolektivna organizacija, te bi zato odrednica „pod vođstvom Rusije“ bila nekorektna.

Šta je zapravo ODKB, i koliki značaj može da ima u opštoj stabilizaciji prilika u svetu?

Organizacija Ugovora o kolektivnoj bezbednosti je integraciono udruženje sedam država – članica Zajednice nezavisnih država. Ona ima za cilj produbljivanje saradnje u sferi regionalne bezbednosti. ODKB je mlada organizacija, nastala je 2002. godine. U okviru organizacije su oblikovana tri strateška pravca – Zapadni (Rusija-Belorusija), Kavkaski (Rusija-Jermenija) i Srednjoazijski (Rusija, Kazahstan, Tadžikistan, Kirgizija, Uzbekistan). Obrazovane su Kolektivne snage za operativno reagovanje. Redovno se održavaju zajedničke vojne vežbe. Poslednji put su takve vežbe održane na Severnom Uralu, oktobra ove godine. Glavnina snaga Organizacije je usredsređena na suprotstavljanju osnovnom izazovu stabilnosti evroazijskog regiona – trgovini narkoticima. Taj problem je određen kao prioritetan, i nije ODKB jedini koji se njime bavi. Takođe, svake godine se zajedno sa resorima za zaštitu javnog reda i mira država učesnica Organizacije u srednjoazijskom regionu, sprovodi operacija „Kanal“. U OD KB je uspostavljena dobra praktična saradnja sa Šangajskom organizacijom za saradnju i Evroazijskom ekonomskom zajednicom. Razvijaju se produktivni kontakti sa međunarodnim i regionalnim strukturama, uključujući Protivteroristički komitet SB OUN, Upravu OUN za narkotike i kriminal, OEBS, EU, Organizaciju Islamska konferencija. ODKB je za dijalog s NATO savezom, u prvom redu o avganistanskoj trgovini narkoticima. Nažalost, i pored znatnog porasta svog broja, koalicione snage u Avganistanu očito ne izlaze na kraj s jednim od svojih glavnih zadataka. Iz godine u godinu rastu površine zasejane opijumskim makom.

Predstojeći pregovori Beograda i Prištine su prolongirani do nekog „povoljnijeg“ momenta za Šiptare i novih izbora (predsednika) u samoproglašenoj državi (na srpskoj zemlji), bez obzira na spremnost Srbije. Šta albanska strana time želi da postigne?

Prema mom mišljenju, Albanska strana očigledno nije zainteresovana za skori početak pregovaračkog dijaloga između Beograda i Prištine. Albanska strana, naime, pokušava da dobije na vremenu, računa na to da će putem jednostranih radnji dovesti Beograd pred svršen čin i da će na taj način nametnuti svoje predloge.

Gde je mesto Rusije u pregovorima Beograda i Prištine o KiM?

Rusija po pitanju regulisanja rešenja kosmetskog problema deluje strogo unutar polja međunarodnog prava. Pokušaji da se ono izvede izvan tih okvira, bremeniti su urušavanjem principijelno-ugovorne konstrukcije. Mi ne želimo da učestvujemo u raznovrsnim grupama za pritisak, pogotovo ne onim koje pokušavaju da de fakto realizuju planove koji nemaju pravnog osnova.

Predstavnici Zajednice srpskih opština na KiM uputili su nedavno poruku da Srbi sa Kosmeta jedino veruju u Rusiju. Kako to objašnjavate?

Do tančina sam upoznat sa raspoloženjima ljudi i stanju na KiM. Redovno se srećem sa Srbima na Kosmetu. Satima razmatramo sve aspekte nimalo jednostavnog života ljudi, njihove velike zabrinutosti, njihovih nevolja i težnji. Moji kosovsko-srpski prijatelji dobro shvataju odnos Rusije prema KiM. I prihvataju ga.

Šta bi za sobom povukao ulazak Srbije u NATO, koliko će se to i kako odraziti na odnose Srbije i Rusije?

To pitanje mi često postavljaju. Kako u privatnim razgovorima, tako i predstavnici javnog mnenja, ali i političkih partija, organizacija. Ja se rukovodim zvaničnim izjavama srpskog rukovodstva, uveravanjima koja mi se daju tokom poslovnih kontakata. Dakle, pitanje ulaska Srbije u NATO nije aktuelno.

Dok se EU veštački ujedinjuje – pred Srbijom su evropski zahtevi za regionalizaciju. Imajući u vidu aktuelnu situaciju u Raškoj oblasti, ali i istočnoj Srbiji, kao i problem Vojvodine, šta Srbiji može da donese regionalizacija?

Koliko mi je poznato, ideja regionalizacije Srbije nije nova. O tom problemu se raspravlja i u drugim državama. Nekakve jedinstvene sheme, očigledno, nema niti je može biti. Svaka država taj problem rešava uzimajući u obzir sopstveno iskustvo i specifičnosti. Po svoj prilici je potrebno da se pronađe određena ravnoteža između lokalnih interesa, a oni objektivno postoje, i opštedržavnih, kako dodeljivanje velikih ovlašćenja lokalnim vlastima ne bi vodilo izdvojenosti, nacionalnoj zatvorenosti, i, konačno – separatizmu. I mi u Rusiji tražimo tu ravnotežu, imajući za sobom negativno iskustvo devedesetih godina, kada je dodeljivanje, a tačnije, samovoljno prisvajanje ovlašćenja države od strane pojedinih federalnih jedinica vodilo podrivanju državnih načela. Moralo se uložiti poprilično napora kako bi se ponovo uspostavila, povratila ta ravnoteža.

Kakav je stav RF prema RS, budući da su njen narod, rukovodstvo, ali i sam predsednik Dodik izričito naklonjeni Rusiji?

Naš odnos prema Bosni i Hercegovini i entitetima u njenom sastavu – Republici Srpskoj i Federaciji BiH – kao i prema procesima koji se u toj državi dešavaju je, takođe, dosledan i principijelan. Smatramo da glavni zadatak međunarodne zajednice, u vreme posle izbora, predstavlja prenošenje potpune odgovornosti za sudbinu BiH na stanovnike te države. Dalje, postojanje aparata Visokog predstavnika u BiH sa „bonskim ovlašćenjima“ lišeno je svakog smisla. Na praktičnom planu to bi trebalo da znači stvaranje uslova za preoblikovanje aparata Visokog predstavnika u misiju Specijalnog predstavnika EU. „Butmirska inicijativa“ jasno je pokazala da su pokušaji spoljnih nametanja gotovih shema, u stanju samo da komplikuju unutarbosanski dijalog. Sprovođenje ustavne reforme moguće je samo uz saglasnost svih triju konstitutivnih naroda, kako je predviđeno Dejtonskim mirovnim sporazumom. Naravno, ističemo uspešan socijalno-ekonomski razvoj Republike Srpske i stabilnu političku situaciju u njoj. Rus ija namerava da razvija veze sa BiH, kao i sa njenim entitetima – RS i Federacijom BiH – u strogoj saglasnosti s dejtonskim pravnim okvirima. Takođe, mi gajimo najtoplija osećanja prema srpskom narodu u Republici Srpskoj.

[HX]