Интервју амбасадора Русије у Србији А.Конузина часопису „Православље“ 15. март 2012.

Највише одликовање СПЦ, Орден Светог Саве првог степена, којим Вас је одликовао Свети Архијерејски Синод, а на предлог Патријарха српског Иринеја, уручио Вам је Његова Светост 6. фебруара ове године. Шта значи за Вас и земљу коју представљате ово признање?[!]

Уручивање ордена Светог Саве изузетно ми значи. Драго ми је што је Српска Православна Црква тиме потврдила високу оцену данашњег нивоа односа између Русије и Србије. Не могу да се не радујем и томе што ће мој рад остати забележен у традицији дубоких историјских, духовних веза међу нашим народима. Добар знак Архијерејског Синода СПЦ обавезује, надахњује на додатне напоре у циљу јачања свестране руско-српске сарадње.

Руски и српски народ везују заједнички корени, вера, писмо и вековно пријатељство и сарадња. Да ли су у садашњим историјским околностима ови принципи потврђени и има ли простора да се они, у условима потпуне промене светских односа моћи на свим плановима, унапреде?[!]

Све те везе и опште вредности, које нас уједињују од времена Првог Архиепископа Српске Православне Цркве, у потпуности су очувале своју важност, формирајући ту особеност узајамних односа међу Русима и Србима која их карактерише.

Да ли је Православна вера и духовна блискост најважнија константа наших односа?[!]

Несумњиво. Имамо заједничке свеце. Свети АЛександар Невски поштован је у Србији исто толико као и у Русији. Многи Срби долазе у руску цркву Свете Тројице у Београду, а Руси се осећају као код куће у српским црквама. Непресушна је река ходочасника из Русије који желе да се упознају са православним светињама на вашој земљи. Како је рекао Патријарх Московски и целе Русије Кирил, ми имамо вишевековно духовно сродство. Сигуран сам да ће се тај сроднички духовни однос наших народа и убудуће развијати.

Упркос провокацији приштинских власти, успели сте да доставите хуманитарну помоћ српском народу на Косову и Метохији. Да ли сте се уверили у степен опасности по живот и алармантност социјалног стања Срба који трају на својим огњиштима?[!]

Имам честе сусрете са косовским Србима, и кад посећујем ту покрајину или када их примам у Београду. Људи су измучени недефинисаношћу своје судбине, сталним страхом због безбедности породица, деце, бригом о хлебу насушном, о крову над главом. Они су очајни, осећају се препуштеним судбини. Ово је савремена трагедија српског народа.

Изјавили сте да ће Ваша земља стајати уз наш народ на Косову и да ће Русија стајати уз Србију. Објаснили сте и да је то подршка, а не мешање у унутрашње ствари Србије, за разлику од западних амбасадора који прекрајају Србију. Има ли лимита тој подршци, да ли је она констатација за садашњост и будућност?[!]

Русија је спремна да помаже Србији у заштити њених националних интереса у оној мери, у којој су сами Срби спремни то да чине.

По повратку са КиМ истакли сте да без српских институција и СПЦ нема ни Срба на КиМ. Могу ли Срби да издрже притисак?[!]

То Срби треба сами себе да питају. Ваша историја представља летопис борбе за очување српства. Она садржи много јуначких страница. Преци савремених Срба поднели су многе муке. Њихово историјско искуство треба да вас инспирише.

Ваше надлештво као амбасадора у Србији обухвата и КиМ. Какав је значај отварања Канцеларије Амбасаде Русије у Приштини на Косову и Метохији?[!]

Канцеларија Амбасаде у Приштини омогућује нам да будемо у току дешавања на Косову, да имамо контакте са локалним органима власти, да формирамо своју политику у вези са проблемима покрајине. Канцеларија је акредитована при Мисији УН и има контакте са другим формама међународног присуства.

Све је мање ученика, који се опредељују за учење руског језика у нашим школама. Имате ли идеју како изнова заинтересовати младе људе за руски језик, јер је то важна карика у очувању заједничког културно-историјског наслеђа и даљег унапређења односа?[!]

Имам доста контаката са школама, факултетима, владиним кабинетима у вези са тим питањем. Решавање овог питања захтева значајне напоре. Реч је о мерама организационог карактера, о стварању средине која би погодовала учењу руског језиа, о томе да знање руског језика буде потребно људима, нпр. у професионалној делатности, или, како Ви кажете, у продубљивању културног образовања.

У савременој Европи на делу је прогон православних хришћана – српски народ и његова Црква на КиМ уништавају се на варварски начин, Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован налази се тешко болестан под најстрожијим затворским режимом у затвору Идризово у Македонији због државног прогона на верској основи. Православна Охридска Архиепископија је прогоњена, Митрополија црногорско-приморска је под јаким политичким притиском. Зашто нема међународне осуде?[!]

У праву сте. Прогон хришћана једна је од карактерстика нашег времена. На то често указује Митрополит Волоколамски Иларион. И чак у Европи, хришћанској Европи, постоје предрасуде према православцима. Потребно је да са другим истоверницима заштитимо своје духовне вредности, своју цркву.

Да ли сте у прилици да помогнете обнову порушених православних светиња на КиМ и како тумачите Споразум о заштити културне својине и наслеђа, који су потписале Америка и непризната држава Косово?[!]

Косовски Албанци би хтели да Срби напусте манастире и цркве у покрајини како би их касније прогласили за културно наслеђе покрајине, направили од њих музеје или их порушили. Без Срба светиње умиру, а без њих нестаће и најдревнији, најзаветнији део српског културног идентитета.

Животни пут руског и српског народа богат је догађајима вишевековне узајамне повезаности. Има примедаба да се духовне и културне везе не проширују довољно….[!]

Руска и Српска култура два су снажна крила словенске цивилизације. Духовне везе попут крвоносних капилара хране историју наших односа. Током различитих перида културно.духовне повезаности нису имале подједнак степен узајамног утицаја. Као и Ви, и ја осећам да се овде може урадити далеко више. Србија има огроман потенцијал народне љубави према Русији, и исто такво духовно расположење према Србима осећају Руси. Овоме умногоме доприносе сестрински односи наших цркава.

Наши народи су пострадали током ратова у прошлом веку највише од комунистичког режима само зато што су припадали Православној вери. Када ћемо исправити историографске неправде и обележити њихова стратишта?[!]

Црква се вратила друштву. У животу многих људи она је постала део свакодневице. Упоредо са тим, жртвена историја цркве не треба да мења своју човекољубиву природу. Она треба да буде добра према свима. Током векова сакупљен је исувише велики капитал духовности, ауторитет црквеног устројства да би се то траћило на некакве тренутне догађаје. Својом свепрожимајућем мудрошћу она је позвана да се издигне изнад било каквих прилика.

Градњу Храма Христа Спаситеља, највећег православног храма у свету, пратило је разарање и понављање градње током векова, као и Храма Светог Саве на Врачару који дуго подижемо. Колико су ти храмови важни за наше народе?[!]

Оба храма постала су симбол препорода и обнове православља. Сваки верник у њима види временски континуитет православне цркве, њену усмереност ка будућности. Овде он осећа да је у центру хришћанске традиције. За Русе и Србе два храма представљају део њихове цивилизацијске самосвести.

Духовност се обнавља у Русији, људи се враћају вери и литургијском животу. Да ли је тај повратак више традиционално-обичајан или дубоко мистичан?[!]

Ја нисам теолог и нисам у могућности да дам дубоки одговор на то питање. Треба имати у виду да многи људи имају своју представу о Богу. Она неретко није у хармонији са црквеним животом, и има више рационални карактер. Ово питање сваки човек решава у општењу са својом душом.

Колики је утицај и значај Православне Цркве у Русији?[!]

Православна црква у Русији попут мудре мајке воли свако своје чедо. Прашта им грехе и заблуде, не кори их за неверовање, живи са њима истим животом. Од овога скупља богату летину пастве, обнавља, отвара, гради нове храмове, манастире. Руска православна духовност шири се над земљом попут топлог облака. У лику цркве РУси виде део своје „рускости“.

Какве сте утиске стекли током ових година обављања дипломатске службе, о нашем народу, Цркви и националном одређењу?[!]

Етничко сродство наших народа умногоме одређује и блискост њиховог темперамента, менталитета. Осећам унутрашњу наклоност према Србима. Истовремено, очигледно је да је сложена, противуречна историја оставила трага на њихов национали карактер. Најсуровији судија српству је вечни споменик на Газиместану.

Имам добре односе са многим јерарсима СПЦ, њеним свештенством, монаштвом. Веома сам им захвалан због њихове постојане добронамерности у општењу, у односима према мојој отаџбини – Русији.