Интервју Александра Чепурина "Политици"

Опасно цепање православља

Литургија поводом прославе 1.700 година од Миланског едикта биће одржана у недељу у Нишу. Овом догађају присуствоваће између осталих и руски патријарх Кирил, Васељенски патријарх Вартоломеј и јерусалимски патријарх Теофил Трећи. За патријарха Кирила, завршна прослава у Нишу биће и прва посета Србији од када је ступио на чело Руске православне цркве (РПЦ). Тим поводом разговарали смо са амбасадором Руске Федерације у Србији екселенцијом Александром Чепурином о значају предстојећег догађаја, о заједништву руске и српске цркве, и о односима Руса и Срба.

Како се у вашој земљи гледа на овај велики празник?

Много тога се догађа између наше две земље. Реч је о различитим посетама, разговорима, конкретној сарадњи.Ствари се крећу и у позитивном и у негативном смеру.Ипак, већином позитивно. Налазимо се у посебном историјском периоду,мада можда не на истој етапи. Пред нама су различити глобални задаци са елементима које бисмо могли квалитетно да искористимо.То је, пре свега,пројекат„Јужног тока”. Заинтересовани смо и за „Гаспром”.А сада очекујемо посету патријарха Московског и целе Русије – Кирила.

Да кажемо нешто више о тој посети...

Прво што треба истаћи јесу разлике између католика и православаца. Ако говоримо о европској цивилизацији, ту имамо три елемента.

Етнички – пошто је Европа подељена на три такве компоненте: то су романски народи: Италија, Шпанија, Португалија, Француска, потом англосаксонски: Немачка, Скандинавија и Енглеска и – словенски народи: Пољска, Чешка, Украјина, Србија, Хрватска, Русија... Највећа компонента је словенска. Наиме, око 40 одсто Европљана су Словени. Друго цивилизацијско питање јесте питање духовности. И по томе Европа може да се посматра у три нивоа. Имамо католике, које углавном чине романски народи, затим протестанте, које чине англосаксонски народи, и православце, а то су, углавном Словени. Шта је боље, а шта горе, то је ствар историјског развоја. Ипак, када кажемо Европа, у виду морамо да имамо читаву ту духовну скупину. Мислим да у Европи не би требало да постоје ствари попут Берлинског зида. То се посебно односи на нас Словене. Јер, јака су настојања да се православна цивилизација раздвоји на два дела. То никоме неће донети ништа добро.

Шта су Руси и Срби једни другима?

Нас везују заједнички корени, и то морамо да узимамо у обзир. Наши ставови у неким тачкама могу и да се не поклапају, међутим морамо да се трудимо да помажемо једни другима. Код нас постоји пословица: „Нема породице без наказе, али те наказе не би требало да буду они који су лидери.”

Један од главних наших задатака јесте јачање православних веза. И овде постоји блискост између Србије и Русије. Србија је била централни део Југославије, док је Русија била централни део Совјетског Савеза. Али након њиховог распада, од Србије је отпало две трећине претходне државе, а од Русије само једна трећина. Руска православна црква је имала канонску територију по целом простору Совјетског Савеза. Српска православна црква имала је, такође, своју канонску територију, практично, у целој Југославији. Руски црквени поглавар носи назив: Патријарх Московски и целе Русије. Хиљаду година тај канонски простор се звао: Велика Русија, Мала Русија (која је сада Украјина), и Белорусија. А патријарх руски увек је био патријарх све те три државе. Такође, његов канонски простор је простор читавог бившег Совјетског Савеза, осим Грузије и Јерменије. Грузија је у време Стаљина добила аутокефалност, а у Јерменији постоји посебна врста религије. И треба поменути још две државе – Кину и Јапан. И то су канонске територије наше цркве. Дакле, иста ствар уједињује патријарха московског и патријарха српског, а то је да надгледају територије које не припадају само њиховим државама.

Током недавне прославе 1.025 година од рођења Русије, аналитичари су истакли политичко ангажовање РПЦ у том догађају, и оценили га као подршку председнику Владимиру Путину да поново обједини већину држава бившег СССР-а...

Колико ја знам у Украјини постоји митрополит, и већина верника је окренута ка Московској патријаршији и њеним ингеренцијама. Са Белорусијом таквих проблема уопште немамо, али са Украјином ствари стоје другачије. Тамо постоје, такозвани – расколници. Слично постоји и у Црној Гори. Реч је о групи људи који сматрају да немају никакав однос према патријарху српском. Такве ствари одражавају и политичко стање. Али без обзира на све, већина Украјинаца себе види у оквиру велике патријаршије московске.

Да ли мислите да се политика превише уплиће у духовне ствари и обратно? Посебно се замера председнику Путину да религију користи како би остварио свој план стварања нове велике државе.

Совјетски Савез, у облику у којем је постојао није више могуће обновити. А што се тиче Русије, Украјине и Белорусије, они су увек били једна држава. И због тога је међусобна сарадња нормална. Могуће је у томе достићи далеко виши ниво, али је потребна политичка воља. Потребна је јака друштвена интелигенција, научници, спортисти, да Украјина не буде пуко енергетско или пољопривредно слепо црево. Нећу да говорим о било коме конкретно, али за могућност да се нека земља прикључи међународним организацијама, највероватнији сценарио јесте уништавање комплетне привреде, опстанак врло мало интелигенције, посао за нискоквалификоване раднике... Можеш да будеш члан организације, али ћеш остати на њеној маргини. Потребно је трудити се да људи не преживљавају дајући све од себе, да земља живи на достојанствен начин да има своју науку, своја достигнућа, своју интелигенцију.

Украјина је једна од спорних тачака у односима између Московске патријаршије и Ватикана. Патријарх Кирил је једном рекао да не жели да се види са папом Бенедиктом Шеснаестим управо стога што се католичка црква упорно труди да ојача своје позиције у Украјини. Какав је ту принципијелан став РПЦ?

Овакве ствари се дешавају стално. Постоји представништво Русије у Ватикану. Многи руски јерарси одлазе тамо, па и Иларион, „министар спољних послова” РПЦ. Али као и свуда међу различитим снагама, постоји међусобно проверавање. Важно је да на територијама на којима традиционално живи православно становништво, буде испоштован „статус кво”. Таква неопходност постојала је и пре двеста година, да се штите сопствене позиције. То се дешава и међу нехришћанским религијама. Важно је да се све одвија на цивилизован начин да се људи односе једни према другима с поштовањем. Пољска је словенска, али католичка земља, и без обзира на то што међудржавни односи нису једноставни, има много пријатеља у Русији. Међуљудски односи су на веома високом нивоу, јер је то земља високе културе.

Када ће патријарх Кирил и званично посетити Србију?

Када буде дошао у Ниш, највероватније ће сам најавити посету Србији. Такви догађаји трају и до недељу дана и подразумевају много ангажовања. Верујем да ће то, највероватније, бити после Ускрса наредне године.

Слободан Самарџија