Говор А. В. Конузина на Филозофском факултету Нишког универзитета

Драги пријатељи,

Русија представља неодвојиви део света и мења се заједно са њим. Сматрамо да ће наша отвореност донети грађанима Русије пораст благостања и културе, појачати узајамно поверење на међународној арени, чији се недостатак све више испољава. Али при томе ми се ослањамо на сопствене интересе и циљеве, и не слушамо решења која су диктирана споља. Русију поштују, и њу узимају у обзир само када је јака и када чврсто стоји на својим ногама. Русија је одувек водила независну спољну политику. Тако ће бити и убудуће. Убеђен сам да се безбедност у Европи и у свету може осигурати само заједно са Русијом, а не покушавајући гурнути је у страну, учинити слабим њене геополитичке позиције, нанети штету одбрамбеној способности. Како је у свом предизборном програму истакао изабрани председник В. В. Путин „циљеви наше спољне политике имају стратешки карактер и одражавају уникално место Русије на политичкој карти света, њену улогу у историји, у развоју цивилизације“.

Русија тежи ка томе да се формирање новог система светског поретка, који се заснива на савременим геополитичким реалијама, одвија континуирано, без непотребних потреса.

У најважније постулате убрајамо недељив карактер безбедности за све државе, недопустивост примене силе и тиме кршења међународног права, безусловно поштовање његових темељних принципа. Игнорисање свега овога води ка дестабилизацији међународних односа – како у свету у целини, тако и у одређеним регионима, о чему се у Србији добро зна, и то из прве руке.

Управо овако Русија види одређене кораке НАТО који се не уклапају у логику савременог развоја, и ослањају се на стереотипе прошлости. Имам у виду ширење НАТО, планове ове алијансе и САД за стварање система ПРО у Европи. Такве игре се воде непосредно крај руских граница, оне подривају нашу безбедност, раде на уштрб стабилности у свету. Наша аргументација добро је позната, али, нажалост, западни партнери је не схватају и одбацују је. То не доприноси формирању поверења. На тај начин се наноси штета решавању задатака глобалних размера.

Низ оружаних конфликата, који се правдају хуманиратним циљевима, подривају вековима доказан принцип државног суверенитета. У међународним односима долази до појаве морално-правног вакуума.

Данас често имамо прилике да чујемо како су људска права примарна у односу на државни суверенитет. Без сумње, међународни суд мора осудити злочине против човечности. Али када се приликом реализације ове тезе олако нарушава државни суверенитет, када се људска права штите на основу избора, а не на основу једнакости за све, када се током процеса такозване „заштите“ крше иста таква права многих људи, укључујући и право на живот – тада није реч о племенитом делу, већ о елементарној демагогији.

Важно је да УН и њихов Савет безбедности могу ефикасно да се супротставе диктату појединих земаља и самовољи на међународној арени. Нико нема право да присваја прерогативе и пуномоћја УН, посебно у стварима које се тичу примене силе према сувереним државама. Реч је, пре свега, о НАТО и његовом покушају да преузме финкције, које нису својствене „одбрамбеној алијанси“. Све ово је и те како озбиљно. Ви и ми се сећамо жртава „хуманитарних“ операција и експорта „ракетно-бомбашке демократије“.

Стиче се утисак да НАТО, а пре свега САД, тежи да обезбеди за себе апсолутну нерањивост. То је недостижно како на технолошком, тако и на геополитичком плану. Али, у томе је суштина проблема. Апсолутна нерањивост једног значила би апсолутну рањивост свих осталих. Немогуће је сложити се са таквом перспективом. Русија ствари назива правим именом и чини то отворено. Кршење принципа јединства и недељивости безбедности носи са собом много веома озбиљних претњи.

Пре годину дана свет се суочио са новим феноменом – таласом демонстрација у многим арапским земљама против ауторитарних режима. „Арапско пролеће“ у почетку се доживљавало као нада у позитивне промене. Симпатије грађана Русије биле су на страни оних који су тражили демократске реформе. Међутим, убрзо је постало јасно да се уместо демократије дешавају преврати, доминацију једне силе смењује још агресивнија доминација друге.

Негативне последице имало је како спољно мешање у циљу пружања подршке једној од сукобљених страна, тако и сам карактер примене силе таквог мешања. Под окриљем хуманитарних парола низ држава се помоћу авијације обрачунао са либијским режимом. Присутнима у сали овај сценарио је познат, зар не?

Понављање овог сценарија не сме се дозволити. Напори међународне заједнице морају бити усмерени пре свега ка постизању мира у земљама у којима је дошло до унутрашњих сукоба, укључујући и Сирију. Важно је постићи прекид насиља, са које год стране оно долазило, започети општенационални дијалог без предуслова, без страног мешања и уз поштовање суверенитета земље. Најважније је спречити избијање грађанског рата широких размера. Охрабрује то што европски партнери постепено почињу да схватају нашу тачку гледишта.

Једнострани потези, посебно они који су праћени применом силе, не доводе ни до чега доброг. То доводи до слабљења целокупног система међународне безбедности, подрива ауторитет и централну улогу УН.

Још један важан аспект. Видимо да у земљама које су прошле кроз „арапско пролеће“, као и пре у Ираку, компаније из Русије губе на локалном тржишту своје позиције стицане деценијама, и остају без великих комерцијалних уговора. На њихово место долазе компаније оних земаља које су умешале прсте у смену владајућих режима. Имамо ли посла са испољавањем заинтересованости за прерасподелу тржишта?

Догађаји показују да тежња ка увођењу демократије уз употребу силе неретко доводи до апсолутни супротног резултата. Буде се религиозни екстремисти који покушавају да промене правац развоја земље, преносећи га са секуларног на фундаменталистички колосек.

„Арапско пролеће“ такође је јасно демонстрирало да се светско јавно мњење данас формира путем коришћења информационих и комуникационих технологија. Поред телевизије, ефикасан инструмент како унутрашње, тако и спољне политике, постали су и интернет, друштвене мреже, мобилни телефони. „Мека сила“ – то су инструменти и методе за постизање спољнополитичких циљева без примене оружја, захваљујући информационим факторима. Нажалост, они се неретко користе у нелегалне сврхе, за распиривање екстремизма и национализма, управљање друштвеном свешћу, директно мешање у унутрашњу политику суверених држава.

У савременом свету важно је правити јасну разлику где је слобода речи, а где се користе противправни инструменти „меке силе“. Цивилизован рад хуманитарних и добротворних невладиних организација, укључујући и оне које активно критикују актуелне власти, може се само поздравити. Међутим, често наилазимо на примере када активност невладиних организација не потиче од наде неких локалних друштвених организација, већ се финансира и управља споља, и служи туђим интересима.

Желим да нагласим – Русија не користи националне НВО других земаља, не финансира те НВО, стране политичке организације како би спроводила своје интересе. Сматрамо да се утицај на унутрашњу политику и на расположење јавности у другим земљама мора водити искључиво отворено. На то позивамо и наше партнере.

Русија представља органски део Европе и европске цивилизације. Наши грађани се осећају као европљани. Уопште нам није свеједно како се развија ситуација у уједињеној Европи. Русија предлаже да се иде у правцу стварања јединственог економског и људског простора од Атлантика до Тихог океана.

И док Кина, Индија и остале нове економије доживљавају успон, финансијско-економска превирања веома болно се преживљавају у Европи, некадашњој оази стабилности и реда. Криза која је погодила еврозону не може да се не тиче интереса Русије: ЕУ је наш највећи трговински партнер. Од ситуације код европљана у великој мери зависе и перспективе развоја читаве глобалне економске ситуације.

Русија се активно прикључила међународним мерама за подршку погођених европских економија, и учествује у изради колективних решења. Али спољни финансијски прилив може само делимично да реши проблем. За потпуно исправљање ситуације потребне су енергичне мере системског карактера. Заинтересовани смо за јаку Европску Унију, за реализацију огромног потенцијала партнерства Русије и ЕУ. Ниво сарадње Русије и Европске Уније треба да буде у складу са глобалним изазовима, да повећава конкурентност нашег заједничког континента у савременом динамичном свету. Предлажемо да се наши потези крећу ка стварању заједнице економија од Лисабона до Владивостока, ка формирању зоне слободне трговине, ка продубљивању економске интеграције. Зар то не би одговарало интересима и грађана Русије и европљана?

На истим принципима ми продуктивно радимо са Србијом, са којом Русија има споразум о слободној трговини, и тај споразум даје одличне обострано корисне резултате. Мислим да је то добар модел за сарадњу на читавом европском континенту.

Изградња гасовода „Северни ток“ на дну Балтичког мора и „Јужног тока“ у Црном мору и даље преко Балкана јесу кораци у правцу изградње јединственог општеевропског енергетског комлекса. Ове пројекте подржале су владе многих земаља, укључујући, наравно, и Београд; у њима учествују највеће европске енергетске компаније. После њиховог потпуног пуштања у погон Европа – и Србија – добиће поуздан и флексибилан систем снабдевања гасом, независан од политичке ситуације, што ће омогућити не формално, већ реално јачање енергетске безбедности континента.

Бићу директан: „Трећи енергетски пакет“,лобиран од стране европске комисије и усмерен на то да истисну руске интегрисане компаније, не доприноси јачању наших односа са Европском Унијом. Узимајући у обзир пораст нестабилности алтернативних добављача енергетских ресурса, овај пакет још и погоршава системске ризике саме европске енергетике, одбија потенцијалне инвеститоре за улагање у нове инфраструктурне пројекте. Треба уклонити ову препреку на путу обостране сарадње. У овом правцу водимо активан рад са партнерима у ЕУ.

У децембру прошле године коначно је завршен вишегодишњи маратон прикључивања Русије Светској трговинској организацији. Постигнут је сасвим повољан компромис за нашу земљу – успели смо да обезбедимо интересе руских привредних и пољопривредних произвођача, узевши у обзир предстојећи пораст спољне конкуренције. Нашим економским оператерима пружене су битне додатне могућности за излазак на светска тржишта и цивилизовану заштиту својих права на њима.

Русија намерава и даље да осигурава своју безбедност и националне интересе путем најактивнијег и најконструктивнијег учешћа у светској политици, у решавању глобалних и регионалних проблема. Спремни смо на пословну, обострано корисну сарадњу, на отворен дијалог са свим иностраним партнерима. Тежимо да схватимо и узмемо у обзир интересе наших партнера – али молимо да се и наши уважавају.

У условима светских економских и других превирања код неких се појавило искушење да своје проблеме реше на туђ рачун, путем притиска уз примену силе. То значи да ми не треба никога да доводимо у искушење својом слабошћу. Ми нећемо ни под каквим условима да одустанемо од потенцијала стратешког одвраћања и јачаћемо га. Очигледно је да не можемо јачати наше међународне позиције, развијати привреду, демократске институције ако не будемо у стању да заштитимо Русију. Ако не прорачунамо ризике могућих сукоба, не обезбедимо војнотехнолошку независност и не припремимо достојан, адекватан војни одговор као крајњу меру реаговања на ове или оне изазове.

Усвојили смо и реализујемо програме развоја Оружаних снага и модернизације одбрамбено-индустријског комплекса Русије, који су без преседана. Не сме се одлагати решавање задатака који се тичу стварања савремених Оружаних снага, као и комплексног јачања одбрамбеног потенцијала. Морамо научити да гледамо „иза хоризонта“ и да процењујемо карактер претњи 30-50 година унапред.

Пред нашим очима стално избијају нови регионални и локални ратови. Појављују се зоне нестабилности и вештачки подгреваног, диригованог хаса. Видимо циљане покушаје провоцирања таквих сукоба у непосредној близини граница Русије и наших савезника.

Оно са чим са данас суочава свет јесте озбиљна системска криза, тектонски процес глобалне трансформације. То је очигледна манифестација преласка у нову културну, економску, технолошку, геополитичку епоху. Свет улази у зону турбуленција. И овај период ће, безусловно, бити дуг и болан.

Ми смо спремни на најтешњу сарадњу са нашим партнерима, укључујући, наравно, и Србију, како бисмо решили задатке који су пред свима нама. Русија није земља која узмиче пред изазовима. Русија се концентрише, скупља снагу. Код нас је одрасла генерација стваралачких и одговорних људи који виде будућност. Само од нас зависи на који ћемо начин одговорити на данашње изазове и искористити своју шансу, како бисмо ојачали своју позицију у свету који се брзо мења.

Русија и Србија вековима имају братске односе, заједно су победиле у страшним ратовима ХХ века. Сигуран сам да ћемо заједно наћи решење за проблеме који су пред нама, да ћемо заједно превазићи тешкоће, изградити темељ за даљи развој наших држава и процват наших народа.