Владимир Путин о Криму и Косову

Владимир ПУТИН: 16. марта у Криму је одржан референдум, он је био спроведен у потпуној сагласности са демократским процедурама и међународним и правним прописима. У гласању су узели учешће више од 82 одсто бирача. Више од 92 одсто су се изјаснили за поновно уједињење са Русијом. Бројке су максимално убедљиве.

У Криму је буквално све прожето нашом заједничком историјом и поносом. Тамо је древни Херсонес, где је био крштен кнез Владимир. Његов духовни подвиг – обраћање православљу – предодредио је општи културни, цивилизацијски основ, који уједињује народе Русије, Украјине и Белорусије. У Криму се налазе гробови руских војника, захваљујући храбрости којих је Крим 1783. године ушао у састав Руске државе. Крим јесте Севастопољ, град-легенда, град велике судбине и Отаџбина руског црноморског војног флота. То су симболи руске војне славе и невиђене одважности. 

Данас од 2 милиона и 200 хиљада становника Кримског полуострва скоро 1,5 милион отпада на Русе, 350 хиљада на Украјинце, који претежно сматрају руски језик својим матерњих језиком, и око 290 до 300 хиљада кримских Татара, значајни део којих, као што се показало током референдума, такође се оријентише на Русију. Ми са поштовањем се односимо према представницима свих народа који живе у Криму. Он је њихов заједнички завичај, њихова мала Отаџбина, па биће исправно ако у Криму – знам да кримљани то подржавају – буду три равноправна државна језика: руски, украјински и кримско-татарски.

Након револуције су бољшевици, полазећи од различитих разлога, нека их Бог за то суди, укључили у састав Украјинске савезне републике значајне територије историјског југа Русије. Приликом тога се није узет у обзир национални састав становништва, а сада је то савремени југо-исток Украјине. Затим 1954. године је уследила одлука о предаји у њен састав и Кримске области, успут су предали и Севастопољ, иако је то тада био град у савезној надлежности.

Та одлука је чак била донета уз очигледно кршење уставних прописа који су важили у то време. Питање је било решено кулоарски, од стране неколико људи. Наравно да се у условима тоталитарне државе становнике Крима и Севастопоља нису ни питали ни о чему. Једноставно су их ставили пред свршен чин. Наравно да су се и тада људи запитали зашто је Крим изненада постао део Украјине. Али у ствари  – треба да се отворено о томе каже, то сви ми разумемо – у ствари се та одлука доживљавана као нека формалност, јер је територија била предата у оквирима једне велике земље. Тада је било немогуће замислити да Украјина и Русија могу да буду не заједно, могу да буду различите земље. Међутим, то се десило.

Оно што се чинило невероватним, на жалост је постало реалност. Совјетски Савез се распао. Догађаји су се одвијали толико брзо, да скоро нико од држављана није схватао сву драматичност онога шта се тада догађало, и последица тих догађаја. И тада се Крим изненада нашао већ у другој држави, тада је Русија осетила што нису је само покрали, већ опљачкали.

Милиони Руса су отишли на спавање у једној земљи па су се пробудили у иностранству, чиме су преко ноћи постали националне мањине у бившим совјетским републикама, а руски народ се претворио у један од највећих, ако чак и не највећи подељени народ у свету.

Односи са Украјином, са братским украјинским народом су били и даље остају за нас најважнији и најкључнији, без икаквог претеривања.

Ми смо излазили у сусрет Украјини не само по питању Крима, већ и по толико компликованом питању, као што је разграничавање акваторије Азовског мора и Керченског мореуза. Од чега смо тада полазили? Полазили смо од тога да су добри односи са Украјином најважније за нас и да не смеју да буду таоци територијалних спорова који су се нашли у ћорсокаку. Али уз то смо рачунали да ће Украјина бити за нас добар комшија и да ће руски становници Украјине и они који говоре руски језик, посебно на југо-истоку Украјине и у Криму, живети у условима пријатељске, демократске, цивилизоване државе, да ће њихови законити интереси бити обезбеђени у складу са прописима међународног права.

Међутим ситуација се развијала другачије. Неколико пута узастопце је долазило до покушаја да се Русима одузме историјско памћење, а понекад и матерњи језик, да постану објекат за насилну асимилацију. И наравно су Руси, како и други држављани Украјине, страдали због непрекидне политичке и државне перманентне кризе, која потреса Украјину већ више од 20 година.

Разумем зашто су људи Украјине били жељни промена. Током година „самостијности“, независности, власти су их, као што се каже, дозлогрдили, било им је доста свега. Мењали су се председници, премијери, посланици Раде, али се није мењао однос према својој земљи и својем народу. Они су „музли“ Украјину, тукли су се једни са другима у борби за овлашћења, имовину и финансијске токове. Уз то оне који су били на власти мало је интересовало како и од чега живе обични људи, као и оно зашто милионе држављана Украјине не виде за себе перспективе у отаџбини и принуђени су да иду у иностранство ради надница. Хтео бих да подвучем да нису ишли у неку Силикону долину, већ да зарађују као надничаре. Само у Русији њих је прошле године радило скоро 3 милиона људи. Према појединим проценама, укупна сума коју су зарадили 2013. године била је више од 20 милијарди долара, а то је око 12 одсто БДП-а Украјине.

Понављам да добро разумем оне који су са мирним паролама изашли на мајдан, протестујући против корупције, неефикасне државне управе, сиромаштва. Право на мирни протест, демократске процедуре, избори за то и постоје да мењају власт која не одговара људима. Али они који су одговорни за посљедњи догађаји у Украјини, имали су друге циљеве: они су спремали наредни државни удар, планирали су да преузму власт, и у те сврхе су били спремни да употребљавају различита средства. Били су искоришћени терор, убиства и погроми. Главни извођачи удара су били националисте, неонацисти, русофоби и антисемити. Заправо они и даље одређују живот у Украјини.

Али је свима постало апсолутно јасно шта се тачно намеравају да чине убудуће украјински идејни наследници Бандере, Хитлеровог јатака током Другог Светског рата.

Јасно и оно да легитимних извршних власти у Украјини још увек нема. Нема са ким да се разговара. Више државних органа су узурпирали самозванци, а уз то сами они ништа не контролишу у земљи. Чак и више од тога – желим да то истакнем – често се сами налазе под контролом екстремиста. Чак и доћи на пријем код неких министара данашње Владе могуће је само уз дозволу милитаната Мајдана. То није шала, то је стварност данашњег живота.

Онима, ко се супротстављао пучу, одмах почели да прете репресијама и казненим походима. И први на реду је наравно био Крим, где се говори руски језик. У вези тога становници Крима и Севастопоља наравно су апеловали Русији да заштити њихова права и сам живот, да спречи оно шта се дешавало и сада још увек се дешава и у Кијеву, и у Доњецку, у Харкову, у неким другим градовима Украјине.

Сасвим је природно да нисмо могли да се не одазовемо овој молби, нисмо могли да оставимо Крим и његово становништво у несрећи, иначе би то била очигледна издаја.

Пре свега потребно је било помоћи да се створе услови за мирно, слободно изражавање воље, да би кримљани могли сами одредити своју судбину први пут у историји. Али шта онда чујемо данас од наших колега из Западне Европе, из Северне Америке? Нам кажу да ми кршимо начела међународног права. Као прво, добро да су се они бар сетили тога да међународно право уопште постоји. И на томе хвала. Боље икад него никад.

И друго – најглавније – шта уствари ми наводно кршимо? Јесте Председник Руске Федерације добио од горњег дома парламента право да употреби Оружане Снаге у Украјини. Али ово право, стриктно говорећи, још увек није ни искористио. Оружане снаге Русије нису улазили у Крим. Они су се већ и без тога налазили тамо у складу са међународним уговором.

Проглашавајући своју независност, расписујући референдум, Врховни Савет Крима се позвао на Повељу Организације Уједињених нација, у којој се говори о праву нација на самоопредељење. Узгред речено, и сама Украјина, желим да на то подсетим, најављујући свој излазак из СССР-а, урадила је то исто, скоро реч по реч исто. Украјина је искористила ово право, а кримљанима се то забрањује. Зашто?

Осим тога Кримске власти ослањали су се на познати косовски преседан. Преседан, који су наши западни партнери сами створили, како се каже – властитим рукама, у ситуацији апсолутно истој као и у Криму. Признали су одвајање Косова од Србије као легитимно, доказујући свима да никакве дозволе централних власти земље за једнострано проглашење независности није потребно. Међународни Суд Правде УН-а на основу тачке 2. члана 1. Повеље Организације Уједињених нација сложио се с тим и у својој одлуци од 22. јула 2010. године истакао је следеће. Наводим тачан цитат: „Никаква генерална забрана једностраног проглашења независности не произлази из праксе Савета Безбедности“ и даље: „Генерално међународно право не садржи никакве употребљиве забране проглашења независности“. Све, како се каже, апсолутно јасно.

Не волим да користим цитате, али не могу да се уздржим. Ево је још један одломак из другог званичног документа – овог пута је то писмени меморандум САД од 17. априла 2009. године, који је предочен том истом Међународном Суду Правде у вези слушања о Косову. Опет ћу исцитирати: „Декларације о независности могу, и често баш тако се и дешава, да крше унутрашње законодавство. Али то не значи да постоји кршење међународног права“. Крај цитата. Сами су написали, развикали у читав свет, понизили све, а сада се револтирају. Зашто? Јер су акције кримљана тачно се уклапају у ову, да кажем, инструкцију. Због нечега оно, што је дозвољено Албанцима у Косову (а ми и њих поштујемо), забрањује се Русима, Украјинцима и кримским Татарима у Криму. Опет се поставља питање: зашто?

Од истих Сједињених Америчких држава и Европе чујемо да је Косово наводно опет неки посебан случај. У чему је, према мишљењу наших колега, његова изузетност? Испада је да је у току сукоба на Косову било више људских жртава. Шта је то – правни аргумент, је ли? У одлуци Међународног Суда Правде по овом питању уопште није ништа речено. И онда, знате, то нису већ чак ни двоструке аршине. То је неки чудан примитиван и директан цинизам. Па не може ипак овако грубо све прилагођавати својим интересима. Не може једна те иста ствар да се зове данас бела, а сутра црна. Испада да је потребно било који сукоб да се доводи до људских жртава – јел тако?

Речићу директно: да не би локалне снаге самоодбране Крима на време узеле ситуацију под контролу, и тамо би могло да буде жртава. И хвала Богу да се тога није десило! У Криму није било ниједног оружаног сукоба и није било људских жртава. Шта Ви мислите – зашто? Одговор је једноставан: зато што против народа и његове воље тешко је ратовати или практично није могуће. И у вези тога желим да захвалим украјинским војницима, а то није мали број – 22 хиљаде људи са пуним наоружањем. Желим да захвалим оним војницима Украјине, који нису пристали на крвопролиће и нису се обрукали крвљу.

У вези тога наравно појављују се и други мисли. Нама сад кажу о некој руској интервенцији у Криму, о агресији. Чудно да то чујем. Никако не могу да присетим из историје ниједног случаја да би се интервенција одвијала без једног јединог хитаца и без људских жртава.

Поштоване колеге! У ситуацији око Украјине као у огледалу одразило се оно, шта се дешава и дешавало се током последњих више деценија у свету. Нестанак биполарног система на земаљској кугли није допринео повећању стабилности. Кључне међународне институте не јачају се, него, на жалост, често се деградирају. Наше западне партнере на челу са Сједињеним Америчким Државама у својој политици преферирају да следе не међународно право, него право моћног. Они су поверовали у своју одабраност и изузетност, поверовали у то, да је њима дозвољено одлучивати о судбини света, да само они могу да буду увек у праву. Они делују овако како они пожеле – овамо и онамо употребљавају снагу против суверених држава, граде коалиције на основу приниципа „ко није са нама, тај је против нас“. Да би дали агресији изглед законитости – бирају потребне резолуције међународних организација, а ако због неких разлога то не успева, онда и потпуно игноришу и Савет безбедности УН-а и УН у целини.

Тако је било у Југославији, ми се тога добро сећамо, 1999. године. Тешко је било да поверимо у то, нико није веровао својим очима, али крајем 20. века на једну од европских престоница бацали су ракете и бомбе, а затим је уследила права интервенција. Што, зар је била усвојена резолуција Савета Безбедности УН-а по том питању, која је санкционисала такве активности? Нипошто. А затим су били Авганистан, и Ирак, и отворено кршење резолуције Савет Безбедности о Либији, када су уместо обезбеђења такозване зоне забране летова такође започела бомбардовања.

Био је и читав низ режираних „обојених“ револуција. Разуме се да су људи у тим земљама, где се одвијали ови догађаји, уморили од тираније, од сиромаштва, од одсуства перспектива, али та осећања су била цинично искоришћена. Овим земљама наметали су стандарде који никако нису одговарали ни начину њиховог живота, ни традицијама, ни култури ових народа. Као резултат уместо демократије и слободе – хаос, експлозије насиља, низ удара. „Арапско пролеће“ сменила је „арапска зима“.

Слични сценарио био је реализован и у Украјини. Године 2004. како би прогурали потребног кандидата на председничким изборима било је измишљено неко треће коло које није било предвиђено законом. То је апсурд и малтретирање устава. А сада ангажовали су припремљену, добро опремљену армију милитаната.

Разумемо што се дешава, разумемо да ове активности су биле усмерене и против Украјине и против Русије и против интеграције на постсовјетском простору. И то је у време када је Русија искрено тежила дијалогу по свим кључним питањима, када смо желили да јачамо ниво поверења, да наши односи буду равноправни, отворени и поштени. Али нисмо видели кораке усусрет.

Насупрот томе, корак по корак су нас варали, доносили су одлуке иза нашег леђа, ставили пред свршен чин. Тако је било и са проширењем НАТО на исток, и са смештајем војне инфраструктуре близу наших граница.

Речју, имамо пуно разлога сматрати да фамозна политика заустављања Русије која се спроводила и у 18., и у 19., и у 20. веку наставља се и данас. Нас стално покушавају да гурају у неки ћорсокак због тога да имамо независну позицију, због тога да њу бранимо, због тога да називамо ствари својим именима и се не понашамо лицемерно. Али све има своје границе. И у случају са Украјином наши партнери су прешли ову границу, понашали су се грубо, неодговорно и непрофесионално.

Они су пак добро знали да и у Украјини, и у Криму живе милиони руских људи. Како су они изгубили осећај за политику и осећај мере како не би предвидели све последице својих акција. Русија се нашла на рубу кад није могла да попусти. Ако се опруга стисни до краја она ће једном са силом отворити. Треба то увек сећати.

Данас је неопходно да се заустави хистерија, да се одрекне „хладноратовске“ реторике и да се призна очигледна ствар: Русија је самосталан, активни учесник међународног живота, као и друге земље она има своје националне интересе које треба да се узимају у обзир и да се поштују.

Данас желим да се обратим и народу Сједињених Америчких Држава, људима који од момента оснивања своје земље, усвајања Декларације о независности поносни тиме да је слобода највиша вредност. Зар тежња становника Крима слободном избору своје судбине није таква иста вредност? Разумите нас.

Верујем да ће мене разумети и Европљани и пре свега Немци. Да подсетим да током политичких консултација о уједињењу Федеративне Републике Немачке и Немачке Демократске Републике на, блаже речено, стручном, али веома високом нивоу представници неких земаља који јесу и тада су били савезници Немачке, нису подржавали идеју уједињења. А наша земља насупрот томе изричито је подржала искрену, неодољиву тежњу Немаца националном јединству. Убеђен сам да нисте то заборавили и рачунам да ће грађани Немачке подржати тежњу руског мира, историјске Русије да обнови своје јединство.

Обраћам се народу Украјине. Искрено желим да ви нас разумете: ми ни у ком случају не желимо да нанесемо штету, увредимо ваша национална сећања. Увек смо уважавали територијални интегритет украјинске државе за разлику, узгред, од оних који су дали јединство Украјине у жртву својим политичким амбицијама. Они се поносе паролама о великој Украјини али заправо су они направили све како би се земља распала. Данашње грађанско супротстављање целокупно је на њиховој одговорности. Желим да ви мене чујете, драги пријатељи. Не верујте онима који плаше Вас Русијом, који виче о томе да ће после Крима уследити друге регије. Не желимо цепање Украјине, није то нама потребно. Што се тиче Крима он је био и остаје и руски, и украјински, и кримско-татарски.

Да поновим, он ће бити како је и увек био завичај за представнике свих народа који тамо живе. Али никада неће за следбенике Бандере!

Узгред буде речено, нисмо против сарадње са НАТО-ом, сасвим не. Ми смо против тога да војна алијанса, а НАТО остаје упркос свим унутрашњим процесима војна организација, ми смо против тога да би војна организација  газдовала поред наше ограде, поред наше куће или на нашим историјским територијама. Знате, не могу да замислим како ћемо ићи у гости натовским морепловцима у Севастопољ. Они, углавном, су одлични момци, али нека они долазе код нас у гости у Севастопољ, него ми њима.

Отворено ћу рећи да нас боли душа за све оно што се сада дешава у Украјини, што тамо пате људи, што они не знају како да живе данас и што ће бити сутра. И наша забринутост је јасна јер нисмо само блиски суседи, ми смо фактички, како сам више пута понављао – један народ. Кијев је матер руских градова. Стара Рус је наше заједничко полазиште, свеједно нећемо једни без других.

Речићу још једно. У Украјини живе и живеће милиони руских људи, грађана којим су руски језик матерни, и Русија ће увек бранити њихове интересе политичким, дипломатским, правним средствима. Међутим, пре свега, Украјина мора да буде заинтересована у томе да би права и интересе ових људи били зајамчене. У томе – предуслов стабилности украјинске државности и територијалног интегритета земље.

Желимо пријатељство са Украјином, желимо да она буде снажна, суверена, јака земља. За нас је Украјина један од водећих партнера, код нас има много заједничких пројеката и упркос свему верујем у успех. И главно: желимо како би на украјинско тло дошао мир и слога, и заједно са другим државама спремни смо да пружамо свестрану подршку. Али поновљам: само сами грађани Украјине су у стању да сређу сопствену кућу.

И огромна већина становника Крима и огромна већина грађана Руске Федерације подржавају поновно уједињење Републике Крим и града Севастопоља са Руском Федерацијом.

18. марта 2014. године, Москва, Кремљ