„Снажни Духом” поново у Крушевцу

Фестивал „Снажни духом” је окупио људе који су снимили филмове о јунацима снажним духом. Илустрација: Катарина Лане

Организатори овог филмског догађаја су компанија „Вифсаида”, Епархија крушевачка и градске власти. Гостопримљиви домаћини су 29. августа отворили врата народног позоришта за госте, међу којима су редитељи из Литваније, Белорусије, Русије, Србије и Републике Српске, свештенослужитељ и Српске православне цркве, представници амбасаде Руске Федерације и амбасадора Белорусије.

Сала је била препуна, што није ни чудо с обзиром на топле и пријатељске односе међу словенским народима, али и на успех претходног фестивала и интересовање локалног становништва. Ове године је фестивал „Снажни духом” отворен филмом „Први светски рат WW1” Игора Угољникова, продуцента филма „Брестска тврђава”, доста гледаног у Србији. Док су се на екрану смењивали догађаји из Првог светског рата, одсјај филмске хронике се одражавао на позлаћеним диптисима – радовима мајстора руског манастира Сергијев Посад. Те иконе из Русије биће дељене као награде на фестивалу. А коме ће оне припасти – одлучује жири чији су чланови филмски уметници Денис Алексејев (Русија), Галина Адамович (Белорусија), Горан Ерчевић – Лаки (Србија), Јован Маринковић (Србија) и Братислав Петковић (Србија), као и протојереј Епархије крушевачке Драги Вешковац.

Филип Кудрјашов, организатор фестивала: „Нама је важно да сваки Крушевљанин зна да се у његовом граду одржава фестивал ’Снажни духом’. Ми желимо да овај догађај буде познат великом броју гледалаца, не само у Србији, него и у Русији, и ми се постепено развијамо у том правцу, јер много тога зависи од финансија. У сваком случају, фестивал постоји, што значи да је то потребно Господу. Памтимо речи пророчанства руских стараца да ће доћи време када ће православље бити заборављено, после чега следи процват православне вере. Ми не знамо колико нам је потребно снаге духа да бисмо за то време стигли да учинимо за веру све што можемо. Због тога радимо свом снагом”.

Филип Кудрјашов. Илустрација: Катарина Лане

Другог дана фестивала гледаоци су се окупили у Културном центру Крушевца. Приказивање филмова је почело у великој, добро осветљеној сали, на новом екрану, специјално купљеном за ову прилику. Литванска редитељка Наталија Ју снимила је документарни филм о моштима тројице мученика: Антонија, Јована и Евстатија. У време гоњења од стране незнабожаца (а незнабошци су у Литванији били утицајни у 14. веку) ови снажни духом људи се нису одрекли Христа и примили су мученичку смрт. Филм „Мученици” је посвећен драматичној судбини моштију. Наратор је монах Антоније, који истражује ово питање.

Наталија Ју, редитељка, Литванија.

„Те мошти спадају међу најпоштованије на европској територији православне карте света. Чак и католици долазе у Вилњус да се поклоне моштима ових мученика. Када сам први пут видела те мошти била сам под веома снажним утиском. Схватила сам да морам то преточити у филмску причу. Много чињеница о моштима није ушло у филм, што је и природно. На пример, не помиње се да су мошти биле у музеју атеизма у Москви, да су тамо научници урадили њихову радиолошку експертизу и установили да су оне заиста старе шест векова. Или, рецимо, да је тада у Литванији било 16 православних храмова, а да је она постала католичка земља тек у 16. веку. Треба рећи да смо ми овај филм донели као уздарје српској земљи која брижљиво чува своје православне светиње и чини их доступним за цео свет”.

Гледаоце је дубоко дирнула потресна прича о томе како је за време бомбардовања породилиште у Бањалуци остало без кисеоника и сваки дан блокаде је односио нове животе новорођенчади у инкубаторима, тј. деце која су превремено рођена јер њихове мајке у ужасу рата нису могле да их носе до краја, а затим су беспомоћно гледале како њихова деца умиру. Светска јавност се претварала да се ништа не дешава док је Југославија молила за помоћ. Било је много новорођенчади која су живела само један дан. За време пројекције филма „Дах живота” у сали су плакали чак и мушкарци.

Снежана Брезо, редитељка, Република Српска.

„Ја сам и сама тада била принуђена да напустим свој дом. Наравно, та тема је блиска свима нама који живимо овде на Балкану. Било ми је веома тешко да снимим овај филм. Свака сцена је снимана са сузама. Као да сам и сама све то преживела заједно са јунацима филма. Снимали смо га 17 година након трагедије, и повредили смо људима старе ране. Те жене свакога дана носе са собом тај бол. Једна од њих, мама Жељка Тубића, није више ни имала деце. Снежана Медаковић се већ 18 година свакодневно бори за живот свога сина, јер је Марку мозак веома оштећен услед недостатка кисеоника у инкобатору. Та блокада је изменила њихове животе”.

Подвиг руских истраживача је тема филма „Станица Исток, на прагу живота”. На крају света, на Антарктику, у крајње суровим климатским условима могли су опстати само људи који су заиста снажни духом. Није било једноставно снимити филм о томе, прича руска редитељка Олга Стефанова. Ова крхка девојка је сама отпутовала на лице места, посетила је тај сурови крај и истопила лед у срцима истраживача Јужног пола.

Олга Стефанова, редитељка, Русија.

„Моји укућани су ме пустили да идем, мада ја нисам ни тражила њихову дозволу. Најпре сам отишла тамо на годину дана, а затим сам у току седам наредних година повремено одлазила. Најтеже је било добити дозволу за снимање на станици „Восток”, јер није уобичајено да жене бораве на поларној станици. Дали су ми само четири дана. Милошћу Божијом сам избегла висинску болест, јер се за мене много молила моја кума. Трчала сам тамо на све стране као дивокоза, са стативом по оном снегу, и све сам постигла. Спремам се да опет идем. Хоћемо да рестауришемо гробље истраживача Јужног пола. Они су годинама сахрањивани у металним сандуцима на самој литици. Тамо има четрдесет гробова. То су врло потресне животне приче и судбине. Хоћемо да снимимо филм о томе како ће све то да рестауришу спасиоци и истраживачи, а свако од њих и сам има непоновљиву животну причу”.

Олга Стефанова. Илустрација: Катарина Лане

Фестивал „Снажни духом” је окупио људе који су снимили филмове о јунацима снажним духом. Многе теме су такве да је редитељима било потребно да имају челичне нерве, физичку снагу, и наравно, новац, који увек недостаје, јер је, нажалост, за снимање православних филмова тешко наћи спонзора. Али то и јесте прави изазов. Благодарни Крушевљани су са задовољством и љубазношћу дочекали учеснике овог фестивала, и већ се спремају да и догодине исто тако дочекају нове госте.

Преузето је са http://ruskarec.ru