Сергеј Лавров на расправи Омладинског образовног форума, 27. август 2014. године, Селигер.

Услед нестанка чврстог биполарног „корсета“, који је постојао током година хладног рата, међународни односи данас постали су изузетно непредвидиви и узајамно повезани са огромним бројем ризика. То оповргава предвиђања с краја осамдесетих и почетка деведесетих година прошлог века о томе да се десио „крај историје“, да се посвуда утврђују западни стандарди и одговарајућа једноликост. Испоставило се да је то илузија, фантазија и, ако желите, грешка.

Суштина данашње етапе међународних односа је у преласку на принципијелно нов модел светског поретка – полицентрични модел, заснован на факторима појаве нових центара економске и финансијске моћи. А са економским и финансијским утицајем долази и до политичког утицаја. Прелазак на полицентрични систем јесте одраз објективне тенденције заснивања светског поретка на културолошкој и цивилизацијској разноликости савременог света. То је објективна реалност и од ње се не може побећи.

Проблеми, које данас треба решити, се не смањују. Међутим, наше колективне потезе на међународној арени  да одстранимо те изазове и претње спречава тежња САД и Запада у целини да сачувају свој доминантни положај у светском животу, на који су током неколико векова навикли, и да на вештачки начин задрже формирање мултиполарног полицентричног света, који, поновићу, представља одраз објективних тенденција светског развоја.

Оптужили су нас да последњи потези Руске Федерације наводно подривају темеље послератног светског поретка. Ништа не може бити даље од истине – ако је неко давао пример веома лошег односа према принципима и нормама, утемељеним у Повељи УН, Хелсиншком завршном акту и другим документима ОЕБС, то су били наши западни партнери. Да подсетим: крајем деведесетих година прошлог века десило се оно незамисливо – неке земље чланице ОЕБС бомбардовале су државу учесницу ОЕБС Југославију (СФРЈ), што је такође представљало кршење многих норми и принципа ОЕБС. Навешћу пример. Прво „бегство“ из СФРЈ било је отцепљење Хрватске. Тада је Европска Унија дуго ломила главу, тражила некакву заједничку позицију, али Немачка је одлучила да не чека своје колеге из ЕУ и једнострано је признала Хрватску, након чега је већ уследила „ланчана реакција“. Као што сам већ навео, уследило је бомбардовање Југославије уз кршење свих могућих норми и обавеза, донетих у оквиру ОЕБС. Затим је дошло до агресије у Ираку, не тако давно бомбардовање Либије, што представља кршење резолуције СБ УН, и много тога другог.

Русија је више него ико заинтересована за јачање међународног права, како не би било дуплих стандарда и како би се испуњавали договори фиксирани у оквирима УН, ОЕБС, у односима Русија – НАТО, Русија – ЕУ, као и они које склапају међународни субјекти. У овоме је садржана наша принципијелна позиција.

Све, о чему сам говорио, директно се односи на данашњу позицију Русије у вези са дубоком кризом у Украјини. Уложили смо велике напоре, како бисмо у раним стадијумима усагласили неке кораке међународне заједнице, који би дозволили Украјинцима да смире ситуацију, да се врате са границе грађанског рата и да започну међусобни договор. Још 21. фебруара ове године потписан је споразум међу бившим Председником Украјине В. Јануковичем и тадашњим лидерима опозиције А. Јацењуком, В. Кличком и О. Тјагнибоком, испод којих су се потписали министри спољних послова Немачке, Француске и Пољске. Прва тачка овог споразума представљала је обавезу формирања владе националног јединства, након чега би се тај орган бавио припремом уставне реформе, која би одговарала свима у Украјини. На основу новог Устава требало је одржати свеопште изборе. Наглашавам: није В. Јанукович, већ су лидери опозиције ти, који су инсистирали на томе да влада националног јединства буде темељ напора за излазак из кризе. В. Јанукович је „нестао“, свргнут је под изговором да је побегао из земље, иако он никуда није побегао и налазио се на територији Украјине. Споразум од 21. фебруара  прегажен је буквално следећег дана. Тадашња опозиција је уместо испуњавања обавеза у вези са формирањем владе националног јединства објавила формирање „владе победника“. То јест, онима, који се нису слагали са државним превратом, дат је сигнал да их виде као побеђене. Затим је уследио низ конфронтационих корака, укључујући и неуспешни, али громогласно најављени, покушај укидања закона о језицима, у чему је  југоисток Украјине оправдано уочио офанзиву против руског језика. А након тога је почело оно, чије последице данас видимо.

Русија није престајала да улаже напоре и активно се укључила у међународни рад на проналажењу изласка из овог ћорсокака. У Женеви је 17. априла одржан састанак министара спољних послова Русије, САД, Украјине и Високог представника Европске Уније за иностране послове. Усвојена је изјава која је садржала неопходност моменталног престанка примене силе и почетка транспарентне уставне реформе  која мора обухватити све регионе и све политичке снаге земље и са обавезом да се извести о урађеном. Ништа од тога се није десило – никакав уставни процес није започет. Кулоарски, у уском кругу израђен је неки пројекат измена у Уставу Украјине. Чак га ни сви посланици Врховне Раде нису видели. Он до данас није објављен, није био предмет општенационалног дијалога, за шта се украјинско руководство обавезало Женевском изјавом. Од тада ми константно скрећемо пажњу украјинске стране и оних, који су потписали ове документе, на неопходност да се ипак часно испуни оно што је договорено.

Услед ширења страшне војне конфронтације на југоистоку Украјине у први план је доспео задатак моменталног прекида ватре. Министри спољних послова Русије, Украјине, Француске и Немачке састали су се 2. јула у Немачкој и усвојили изјаву у којој је наведено да је задатак број један моментални и безусловни прекид ватре. Прошло је скоро два месеца, али до прекида ватре није дошло.

Уместо испуњавања својих обавеза да дође до безусловног прекида ватре украјинска страна износи претходне захтеве, о којима се нико није договарао. Ми немамо ништа против разговора на те теме, али само примирје не може бити „талац“ тих разговора. Сада је најважније зауставити се, како би сви престали са пуцњавом. Најважније је да украјинска страна, на шта се и обавезала Женевском изјавом од 17. априла, коју сам  споменуо, позове све регионе земље, укључујући и југоисток, на хитан почетак општенационалног уставног дијалога, у чијем оквиру би стране могле да унесу оне промене у основни закон земље, које би омогућиле комфорни, безбедни и равноправни суживот у оквиру украјинске државе за све националности, мањине и регионе, узимајући у обзир њихов економски интерес. Потребна је национална слога, а до ње се може доћи само на основу баланса интереса свих региона и политичких снага земље.

Јуче, током преговора, ситуацију на југоистоку Украјине сви су окарактерисали као хуманитарну катастрофу и признали важност пружања хуманитарне помоћи. Председник Казахстана Н. Назарбајев и Председник Белорусије А. Лукашенко подвукли су иницијативну улогу Русије. Као што се зна, већ смо упутили у Украјину први конвој са хуманитарном помоћи и званично смо се обратили украјинској страни о намери да у наредним данима упутимо следећи такав конвој. Јуче су председници Русије и Украјине разматрали ово питање у разговору тет-а-тет. У међувремену, ја сам имао разговоре са министром спољних послова Украјине П. Климкином. Имамо разлога да сматрамо да ћемо наћи конструктивна техничка и логистичка решења како би наредни конвој хуманитарне помоћи био упућен у најскорије време на југоисток Украјине. Сигуран сам да овај конвој неће бити и последњи, зато што је тамо потребна огромна помоћ. Казахстан и Белорусија изразили су спремност да се прикључе нашој акцији и да паралелно упућују хуманитарну помоћ на југоисток Украјине. О томе су говорили и представници ЕУ. Подстицаћемо међународну заједницу у целини на максимално одговорном односу према оним несрећама, које сада на југоистоку Украјине доживљава 4 милиона грађана. Преко милион људи већ је побегло одатле, огромна већина у Руску Федерацију. Ако сте заинтересовани, могу детаљније о томе да говорим.

Нисмо заинтересовани за конфронтацију и вршење притиска на спиралу санкција. Још доста пре дешавања у Украјини пребацивања Русији почела су да попримају апсолутно неадекватан карактер. Све је почело далеко пре овог пролећа. Довољно је сетити се како су нас разним речима карактерисали у томе да наводно спречавамо „демократску револуцију“ у Сирији, подржавамо „диктатора“ Б. Асада. Данас је занимљиво чути људе који су ономад говорили како неће више имати посла са Б. Асадом. Данас се испоставља да ћемо, хтели-не хтели, морати са њим да сарађујемо ако желимо да победимо терористе из „Исламске државе“.

Сетите се како су оцрнили Русију у свим могућим облицима само зато што су се код нас, у Сочију, одржавале Олимпијске игре, и тако даље.

И да није било Украјине, оваква струја би се свакако наставила. На нашу огромну жалост, овакав однос дубоко је укорењен у руководећим круговима читавог низа земаља, пре свега САД. Након дуготрајне историјске доминације у светској економији и политици, ове државе покушавају да на вештачки начин задрже своје позиције, схватајући да у економији оне више нису онакве, какве су биле након Другог светског рата, када је Америка производила више од половине светског БДП, али трудећи се да искористе постојеће инструменте које имају (војне, политичке, друштвене мреже, технологије обарања режима и остале) ради вештачког кочења објективног процеса формирања равноправног демократског међународног система. Свест о томе да се не сме ићи против објективног историјског процеса за сада није код свих прорадила. Веома рачунамо на то да ће до тога доћи, иначе ће се према нама примењивати незаконите једностране санкције, а ми ћемо на њих адекватно одговорити, што се и трудимо да чинимо. Али ово, поновићу, није наш избор, ми не желимо конфронтације. Реторици западних медија, која наступа у огромним таласима, потребна је ревизија, зато што се она не подгрева и не подстиче од стране јавног мњења, већ од стране политичког руководства западних земаља, које на тај начин усмерава своју јавност, а затим се позива на то да га та иста јавност тера да делује у антируском правцу.

Ми имамо много савезника: то су чланице Организације за колективну безбедност и сарадњу (ОДКБ), партнери из евроазијских интеграционих пројеката, земље учеснице ШОС, БРИКС и огромна већина држава Азије, Африке и Јужне Америке. Ако говоримо о савезима, данас је „дисциплина штапа“ понижавајућа за државе које пропагирају демократију, пруларизам мишљења итд. Данас су далеко потребнији флексибилни, мрежни савези. Када нам кажу да наши савезници из ОДКБ не гласају увек унисоно са Русијом – на пример, ми гласамо против, а они су, на пример, уздржани или уопште не учествују у гласању – ми од тога не правимо трагедију, за разлику од НАТО, где су сваки искорак и изношење другачијег мишљења кажњиви. Ми то знамо, као и то како се хитно шаљу емисари по престоницама земаља, које су се дрзнуле да испоље неку самосталност, и како се од тога праве „организациони закључци“ (како смо раније говорили). Ми поштујемо наше партнере и њихово право на нијансе, ако хоћете. Знамо да су они у важним питањима увек са нама, и нема ничег страшног уколико се у неким питањима наше позиције не подударају сто посто. Напротив, сматрам да то обогаћује, а не да осиромашује наше односе. Русију нападају, пре свега, зато што се ми, више него неко други, не стидимо да отворено говоримо о својим интересима, да износимо своју тачку гледишта, не презентујући је као истину последње инстанце, већ чувајући потпуну отвореност да слушамо и чујемо друге, рачунајући на узајамност и на то да наша самосталност неће бити предмет некаквих казни, што је за савремени цивилизовани свет нешто на граници добра и зла. Како је у више наврата истакао Председник Русије В. Путин, ми видимо своју спољнополитичку самосталност и суверенитет као веома важне фундаменталне вредности. Тако ће бити и даље.

Ако узмемо однос не према Е. Сноудену или људима који су извршили државни преврат у Украјини, већ према томе како ми видимо светски поредак, он мора бити правичан, демократски и мора се заснивати на поштовању међународног права и свих принципа из Повеље УН у свој њиховој целокупности, без дуплих стандарда и било чијег права  на неку изузетност. И са овакве тачке гледишта ми имамо савезнике у огромној већини држава.

ПИТАЊЕ: У свом уводном говору рекли сте да су у плану преговори између украјинских власти и представника Доњецка и Луганска у циљу решавања конфликта помоћу неких уставних реформи и новог Устава. Међутим, проруске снаге су у својим изјавама више пута навеле да Украјину не сматрају својом државом, да су се одавно одвојили, и да се сада њихова земља зове Новорусија. Они неће више разматрати никакве уставне пројекте Украјине. Шта ће учинити Русија уколико проруске снаге заиста одбију разматрање украјинског Устава? Да ли је могућа оваква варијанта развоја догађаја?

С. Лавров: Кијевске власти такође изјављују да не знају ни за какве ЛНР, ДНР и Новорусију и да су то све „терористи и сепаратисти“. Руководство Украјине неће моћи да се задржи на овој екстремној позицији. Полазимо од тога да су у Луганској и Доњецкој области одржани референдуми, чије резултате поштујемо. Ми смо то и рекли. Истакли смо да се Русија залаже за практичну примену резултата референдума у Луганској и Доњецкој области, и та примена би се одвијала кроз преговарачки процес са Кијевом. Убеђени смо да нису исцрпљене све могућности  договора са свим украјинским регионима. Најважније је да постоји жеља да се испуне одговарајуће обавезе. Када актуелне кијевске власти говоре „отпочећемо дијалог тек онда, када Доњецк и Луганск положе оружје, а уколико не положе оствариваћемо своје циљеве војним путем“. То је апсолутно неодговоран приступ. Када представницима Доњецка и Луганска кажу „ви се предајте, а ми ћемо видети шта ћемо са вама“, то изазива ланчану реакцију: „желите да нас победите војним путем, не желите са нама да разговарате, онда ћемо се и ми ослањати на војна средства да бисте нас чули и, вероватно, разумели да је бесмислено настављати да се међусобно убијамо“.

Људи су различитог расположења. Убеђен сам да ће успеси за које су се изборили у Луганској и Доњецкој области консолидовати ове регионе у борби за оно најважније: да људи живе на овим територијама, на којима су живели њихови очеви и дедови, да живе како желе, говоре руски језик, школују своју децу на руском језику, бирају своје губернаторе и законодавна тела, да имају корист од економске активности на њиховој територији, да имају могућност економске, хуманитарне и просто људске комуникације са својим рођацима и пријатељима у Руској Федерацији и у другим земљама. Ето, то је најважније. Све остало се остварује уз присуство политичке воље. Убеђени смо да је сада потребно учинити све како би они сели за преговарачки сто и од хитног прекида ватре кренули ка томе да чују једни друге. Све док не започну преговоре, ми не можемо знати могу ли они живети једни са другима.

ПИТАЊЕ: Данас сте у свом обраћању изнели да је украјинску кризу могуће решити помоћу постизања баланса међу снагама региона, које ратују једна против друге. Према мом мишљењу, постоји другачија алтернатива изласка из украјинске кризе. Русија је 2008. године могла да чека постизање баланса између Јужне Осетије и Грузије, али то није учинила, већ је предузела ефикасне мере које су довеле до решавања конфликта за неколико недеља. Колико дуго траје криза на југоистоку Украјине? Зашто Русија не покушава да одбрани независност народних република Луганска и Доњецка?

С. Лавров: Исправка: рат у Јужној Осетији није трајао неколико недеља, већ пет дана. У Јужној Осетији дошло је до директног напада на Руску Федерацију, јер су нападнути њени држављани, који су тамо боравили као миротворци на основу међународног споразума. Тамо се никакво питање није постављало – то је била агресија против Руске Федерације.

Данас сам већ говорио о нашем односу према референдумима који су одржани на југоистоку Украјине. Изразили смо пуно поштовање њихових резултата и наду да ће се практична реализација резултата гласања грађана југоистока Украјине остварити кроз преговарачке процесе. Ми нисмо заинтересовани за распад државе нити за непоштовање људских права ма где се то дешавало. Како сведочи Међународни Комитет Црвеног крста, сада се у Украјини одвија унутрашњи оружани сукоб. Ово нас тера да се руководимо прилазима који су утемељени у међународном праву – прекид ватре и почетак преговора. Ми не можемо да не поштујемо вољу украјинског народа. Али народ мора заиста добити могућност  да сагледа не у условима рата, не под бомбама, већ у условима примирја и прекида ватре, колико је могуће постићи договор који неће бити наметнут. Желимо да у Украјини Руси заједно са Украјинцима, Мађарима, Румунима и другим националностима живе онако како су навикли да живе, да их поштују и да имају омогућена права. У нашем заједничком интересу је очување великог руског становништва Украјине, да она буде комфорна за Русе, а не да искрајамо руски свет парче по парче,  где год то било. Тако не може. Ово је апсолутно другачија ситуација од оне која се десила на Криму. Тамо је иницијативу и вољу исказало преко 90% Кримљана, и то ни код кога није изазвало никакве сумње. Не сме се полазити од тога да, како би Русима било добро, треба их издвојити из састава Украјине. Желимо да Русима буде добро и у Украјини, и у Молдавији и свуда где сада живе Руси. Треба штитити њихова права у складу са њиховим традицијама и интересима. Ми сада покушавамо овим да се бавимо. Али, прво је потребно прекинути са ратовањем, и тада ће бити јасно да ли је то могуће или није.

ПИТАЊЕ: Колико избеглица из Украјине је тренутно на територији Руске Федерације? Колико новца је за њих издвојено? Како се то може одразити на домаћу привреду сада и у будућности? Шта да радимо са њима?

С. Лавров: На ово питање имам објективне информације на основу извештаја које је ових дана објавила Канцеларија за координацију хуманитарних питања и Канцеларија Високог комесара УН за избеглице. Ови подаци описују хуманитарну ситуацију на југоистоку Украјине. У Луганској области практично нема воде, недостају намирнице и лекови; у Донбасу 75 градова је потпуно без електричне енергије, у зони сукоба је 4 милиона људи, 290 школа је потпуно или делимично уништено. Само током прошле недеље из Доњецка и Луганска отишло је 22 хиљаде особа (ово су, понављам, подаци УН). При томе, избеглице страхују да користе „коридоре“ које је понудио Кијев зато што нису безбедни. Према особљу УН, 18. августа отворена је паљба на колону људи који су покушали да побегну из борбене зоне. Ово је означено као неприхватљиво.

Осим бојазни од борбених дејстава, постоји страх од принудне мобилизације у регионима Украјине, у које се упућују избеглице са југоистока земље. Онима, који остају у Украјини, не дају статус избеглица, већ као интерно расељених лица. Таквих особа има 190 хиљада, од којих 92% представљају становнци југоистока Украјине. Према подацима УН са Крима, тј. са територије Руске Федерације, у Украјину је отишло само 8%, и овај процес је завршен. Око 17 хиљада особа из југоисточних области отишло је на Крим и жели тамо да остане. Они, који су из југоистока отишли у друге области Украјине, желе да се врате натраг – ово такође потврђује неопходност постизања тога, да избеглице могу живети тамо где желе. Према подацима УН, положај оних, који су пребегли у друге регионе Украјине, веома је тежак. У земљи нема закона о интерно расељеним лицима, због чега они не добијају документе који потврђују њихов статус. А ако нема докумената и система централне регистрације, ови људи не могу да се запосле, да добију кредит или нека средства за живот. На ово се скреће пажња у извештајима УН структура.

У низу градова, у које беже расељена лица, посебно у Одеси, Харкову и Херсону, забележен је пораст негативног, чак и агресивног односа према придошлицама. У једном од својих обраћања већ сам навео чињенице о томе да је председник обласне администрације Одесе, И. Палица,  изјавио како им нису потребне никакве избеглице из југоистока Украјине, да издвајања из буџета земље за обнову овог региона Одеса неће дати итд. Ово је лош показатељ и ту већ мирише на етничко чишћење.

Што се тиче не интерно расељених лица, већ избеглица, 25 хиљада лица је отишло у Белорусију, 1250 хиљада  у Пољску, а у Русију, према званичним подацима УН, пребегло је 207 хиљада лица, од којих је 88 хиљада затражило привремену заштиту, а 119 хиљада упутило је молбу за добијање статуса лица са привременим боравком или за добијање држављанства. Нагласио бих да би број украјинских држављана у Русији могао бити далеко већи. Према нашим подацима, њихов број износи скоро милион људи. Али бројке обухватају оне, који су напустили своје домове у последње време. Уколико бисмо узели у обзир емигранте-гастарбајтере, број би износио неколико милиона особа.

ПИТАЊЕ: Казали сте да западне земље често прибегавају дуплим стандардима. Када је Русија у свој састав укључила Крим, признавши га субјектом права, а резултатие референдума у Новорусији уважила, али је није признала за засебан субјект права, нису ли то дупли стандарди?

С. Лавров: На Криму је била уникална ситуација, пре свега зато што референдум није могао изазвати више никаква питања, јер је практично целокупно становништво (отприлике 90%) учествовало у гласању. Све је било отворено за новинаре и било које посматраче, и сви су могли видети колико се слободно и без икаквог утицаја  одвијало изражавање воље. Уопште није било никаквих сумњи да резултат представља одраз воље огромне већине становништва.

Сваки референдум, који се одржава на ову тему, треба посматрати са тачке гледишта услова који су до њега довели. Референдуми, као и гласање на изборима за председника Украјине, одвијали су се само у неким деловима југоистока.

Ако будемо формалисти, нећемо моћи да решимо све проблеме. Питају нас: због чега је призната независност Крима? Ви сте се одазвали на његову молбу за припајање Русији, али зашто не предузмете аналогне радње према другим територијама, где живе Руси и носиоци руског језика? Нисмо имали друге могућности да осигурамо безбедност Јужне Осетје и Абхазије, осим путем признања њихове независности; такође, није било никаквог права да не признамо правно изражавање воље Кримљана и да се не одазовемо на њихово обраћање Руској Федерацији, које је било апсолутно без алтернативе и није изазивало никакве сумње. Сваки политички процеси, који се одвијају у јеку ратних дејстава, морају се посматрати, пре свега, с тачке гледишта неопходности прекида убијања и трезвене главе разговарати једни са другима. Ово је неизбежно. Формални прилаз овде није добар.

Што се тиче дуплих стандарда: ми имамо један стандард – да не буде рата, и да људи имају право да живе онако како желе, на територији где су живели њихови очеви и дедови. Да се, као у овом случају, не брани да им се достави хуманитарна помоћ. Толико тога смо претрпели са првим хуманитарним конвојем, када су нас око десет дана „цимали, „вукли за нос“, а након тога стрпљењу је дошао крај, и хуманитарна помоћ је достављена. Какве су само оптужбе и увредљиве речи упућене на нашу адресу из истог оног Вашингтона и западноевропских престоница. Прекоравали су нас: „Како можете да достављате хуманитарну помоћ без одобрења украјинске владе?“ А одобрење је постојало: упутили су нам ноту да примају ову помоћ, да би затим почели да се играју логистике, организације и осталих језуитских игара.

Истовремено, у Ираку, не питајући централну владу, избацују из авиона и допремају авионима хуманитарну помоћ у престоницу ирачког Курдистана, где је такође потребна та помоћ, али се влади Ирака нико није обратио. У парламенту Ирака су се чак чула питања: због чега у град Ербил у Ирачком Курдистану долећу авиони са хуманитарном помоћи из двеју великих европских земаља, а они о томе не знају ништа? Шаљу помоћ опозицији у Сирији без икакве дозволе владе САР. Сада Американци изјављују да ће бомбардовати терористе на територији Сирије, и никаква дозвола им није потребна. Објаснили смо да ће то бити најгрубље кршење норми међународног права. Против тероризма је потребно борити се, и хвала Богу што су се САД коначно сетиле да против Председника Б. Асада ратују пре свега терористи. Али, да би се они неутралисали, потребно је сарађивати са владом Сирије, а не наносити ударе без икаквог информисања Дамаска.

Још пре годину и по дана у оквиру тадашње „Групе осам“ донели смо одлуку о позиву влади Сирије и опозицији да уједине напоре у борби против тероризма. Испод овога потписали су се председници САД, Француске, Канцелар Немачке, а затим су почели да говоре да је потребно борити се против тероризма, али у овом случају терористи чине добру ствар, помажући да се свргне диктатор. Ево дуплих стандарда „на тацни“, да сви виде. Ово ћемо превазилазити. Ствар није једноставна и ослања се на ситуацију када наши западни партнери, пре свега Вашингтон, покушавају да „веслају против историјског тока“ и да преломе објективну тенденцију ка формирању полицентричног и правичног света, желећи да задрже ситуацију у оном правцу да су главни и да имају, како је више пута рекао Председник САД Б. Обама, изузетност. Због тога ће они чинити све што одговара њиховим интересима, не обазирући се ни на шта.

У америчкој стратегији националне безбедности, усвојеној 2010. год, директно је наведено да ће они, када је реч о интересима САД, деловати не обазирући се на међународно право, једнострано, уз примену силе. У свом обраћању на Генералној скупштини УН у септембру 2013. год, Б. Обама је то и потврдио, изјавивши да интереси САД на Блиском Истоку и северу Африке допуштају примену силе и свих могућих једностраних средстава. Где су САД и где је Блиски Исток? На удаљености многих хиљада километара. Па ипак, када сиријска влада бомбардује терористе, који су заузели сиријске градове, то изазива огорченост и назива се злочином против човечности. Када, пак, кијевски државни врх користи авијацију, тешку артиљерију, балистичке ракете, вишецевне бацаче ракета против украјинских градова, то се назива правом сваке земље на заштиту свог територијалног интегритета. То се наводи са паузом од два дана и стално се понавља.

Ми желимо да зауставимо свако крвопролиће. У условима мира, хладне главе, све стране треба да седну и да виде како је до тога дошло и шта ваља чинити да се то не понови.