Обраћање Сталног представника Руске Федерације при УН на отвореној седници Савета безбедности УН

Обраћање Сталног представника Руске Федерације при УН Виталија Чуркина на отвореној седници Савета безбедности УН на тему „Очување међународног мира и безбедности: рат, његове поуке и проналажење трајног мира“

„Рат, његове поуке и проналажење трајног мира“ – Јордан, председавајући СБ УН, подигао је ниво данашње дебате до невиђених висина.

Задата тема већ вековима изазива забринутост. Актуелна је и данас. У садашњем постојећем систему истријских координата за њено разматрање постоје чврсте полазне тачке. Ових дана обележавамо два догађаја, веома важна за извлачење поука из рата и проналажење трајног мира. Пре 70 година укинута је блокада Лењинграда, кога фашистички освајачи нису успели да покоре и који је платио цену стотинама хиљада живота својих становника. 27. јануара, на дан када је Црвена Армија ослободила заробљенике из логора смрти Аушвиц, одаје се почаст жртвама Холокауста, чудовишног злочина нацизма.

Пресуда историје, коју је потврдио Међународни војни трибунал у Нирнбергу, јесте коначна, као и победа антифашистичке коалиције предвођене Совјетским Савезом, и безусловна, као и акт о капитулацији фашистичке Немачке: одаје се почаст жтрвама Холокауста, а пракса и идеологија нацизма проглашавају се за злочиначке. Управо ова констатација учинила је да се победници уједине у овиру Уједињених нација и оваплотила Повељу наше организације.

Ова истина не допушта компромис. Мишљења да се сада не треба борити против испољавања нацизма, зато што ће зрдаво друштво само одбацити такве идеје, игноришу не само злоћудну суштину овог феномена, већ и данашњу реалност која изазива забринутост. Због чега човекомрзачка књига „Мајн кампф“, чак и у неким земљама које од давнина имају демократске традиције, држи прво место у рејтингу електронске продаје, због чега јачају неонацистичке и ултрадесничарске партије и организације, због чега се дешавају напади и убиства на расној основи? Због чега је бивши СС легионар, кога су нацисти одликовали Витешким гвозденим крстом, сахрањен уз државне почасти? Због чега сараднике нациста покушавају да представе као хероје народно-ослободилачког покрета, чиме се врши груба ревизија историје? Због чега нечувено насиље млађаних фашиста и директно подстицање на убиства не добијају принципијелну оцену релевантних међународних организација? Због чега некима толико позната „политичка коректност“ не дозвољава да се подржи резолуција, коју Генерална скупштина УН сваке године усваја, и која осуђује нове облике расизма и глорификовање нацизма, а неки чак „искључују“ своју савест и гласају против?

На сва ова питања треба да ти часне одговоре, иначе нас све чека нејасна будућност, далека од идеала трајног мира и широко прокламованих демократских принципа.

У тражењу трајног мира данас имамо незаменљиву основу: међународно право и његов камен темељац - Повељу УН. Поштовање суверенитета и идентитета држава, као прерогатив Савета Безбедности УН, органа који има главну одговорност за очување међународног мира и безбедности, јесте оно без чега је немогуће избећи опасне потресе који носе са собом погубне последице. Овакав закључак својом високом ценом потврђује и пракса током последње деценије. Савет безбедности, носећи дату му Повељом УН високу одговорност, мора деловати у интересима целокупне међународне заједнице, а не његових појединих чланова, који се могу руководити својим геополитичким, економским и идеолошким мотивима.

Одлуке Савета безбедности морају се поштовати у потпуном складу са њиховим словом и духом.

У случају кризе, укључујући и унутрашњу кризу било које земље, неопходно је пре свега подржати успостављање конструктивног дијалога страна. Не сме се заборавити да нико није укинуо принцип немешања у унутрашње ствари суверених држава. Наметање рецепата, и то уз примену тако јаких „лекова“ као што је смена режима, директно води ка дестабилизацији, праћеној продубљивањем конфликата и порастом претње од тероризма.

Задатак постизања „трајног мира“ остаће само машта, уколико не дође до одбацивања навике да се звецка оружјем и уколико се не изради чврст консензус у корист политичко-дипломатског решења чак и за највеће проблеме.

Уз сву сложеност савремених међународних односа, у неким сферама запажа се напредак који даје наду. То су и први договор „ шесторке“ и Ирана у вези са питањима његовог нуклеарног програма, и одлука о уништавању сиријског хемијског арсенала, и сазивање конференције за регулисање разорног конфликта у Сирији на иницијативу Русије и САД.

Ове иницијативе неопходно је успешно и у потпуности имплементирати. То би био важан корак ка „трајном миру“ за чије постизање међународној заједници предстоји још много рада, јачајући постојећи потенцијал сарадње. 

Стално представништво Руске Федерације при

Организацији уједињених нација