„Н. Х. Хартвиг. Син војног лекара у служби руске дипломатије“

Чланак амбасадора Русије у Србији А.Конузина у листу „Јединство“ 12. фебруара 2012. године поводом Дана дипломатског радника.[!]

10. фебруара у Русији се обележава дан дипломатског радника. Ово је нови празник. Уведен је 2002. године поводом 200. годишњице стварања у земљи Министарства иностраних послова.

На тај дан руске дипломате полажу цвеће на гробове својих угледних колега-претходника. Међу њима су истакнуте дипломате, који су радили у Србији. Један од њих је Николај Хенрикович Хартвиг, руски изасланик у Београду, који је последњих година пред избијање Првог светског рата, преломног догађаја у историји човечанства, радио на Балкану и изненада преминуо баш уочи почетка рата. Делатност овог човека представља предмет истраживања историчара, о њему се износе разна тумачења, али једно је очигледно: живео је јарко и смело.

Н. Х. Харвиг рођен је 1857. године на Кавказу у граду Гори (данас Грузија) у осиромашеној аристократској породици војног лекара, натурализованог Руса немачког порекла. Године 1875. започео је дипломатску службу у Азијском департману Министарства иностраних послова Руске империје. Одмах се испоставило да му је судбина везана за Балкан. Служио је као аташе у тадашњој црногорској престоници Цетињу, био је руски конзул у бугарском Бургасу.

Н. Х. Хартвиг био је страствени словенофил. Дуготрајни боравак Н. Х. Харвига на функцији директора Азијског департмана, који је поред осталих обавеза вршио и избор кандидата међу балканским Словенима за добијање руских стипендија, формирао је у словенским земљама огроман круг његових „ученика“, присталица, поштовалаца и пријатеља. Поуздано се зна да се он увек лично бринуо о положају сиромашних студената, видећи у њима творце будуће словенске „ренесансе“. Популарност Н. Х. Хартвига међу Словенима била је огромна, посебно у Србији која је после 1903. године дефинитивно усмерила своју спољну политику према Русији. Због тога је 1909. године именовање Н. Х. Хартвига за изасланика у Београду, који је пре тога радио као шеф дипломатске мисије у Персији (Иран), дочекано у Србији са одушевљењем и захвалношћу.

Ситуација на Балкану, која је ионако била напета, постајала је све узаврелија. Петербургу је био потребан човек који би умео да спречи ексползију на кључајућем Балкану, препуном општеевропског конфликта. Уз активно учешће Н. Х. Хартвига формиран је Балкански савез (Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора) који је разбио Отоманску империју и скоро потпуно решио вишевековно питање владавине Турака на Балкану. Национални опоравак био је свеопшти.

Н. Х. Хартвиг називао је Србију „руском авангардом на Балкану“. Био је искрено заљубљен у ову земљу. Срби су му узвраћали истом мером - љубављу и дубоким поштовањем. Н. Х. Хартвиг успео је да успостави односе поверења са краљем Петром I, премијером Н. Пашићем, војводом Р. Путником.

У међувремену, ситуација у Европи нагло се погоршавала. Повећавале су се блоковске противуречности између Антанте и Централних сила. Појавили су се унутрашњи раздори у Балканском савезу који су резултирали Другим балканским ратом.

После убиства аустроугарског престолонаследника ерцхерцога Фердинанда 28. јуна 1914. године у Сарајеву надвила се претња агресије против Србије, оптерећене избијањем великог европског рата. У оваквим приликама напори руског изасланика, као и целокупне руске дипломатије, били су усмерени ка томе да се последице сарајевског атентата сведу на минимум. Русији није био потребан рат; она је јасно схватала да у њему неће бити победника. Револуција ће уклонити монархе. Петроград и Београд до последњег тренутка рачунали су на то да ће се конфликт изгладити мирним путем; међутим, у томе се није успело. 10. јула 1914. године Н. Х. Хартвиг по повратку са састанка са аустроугарским изаслаником у Београду, бароном Гизлом, преминуо је од срчаног удара. Престало је да куца срце оног који је покушавао да спречи кораке који су водили карату.

На молбу српских власти руски изасланик сахрањен је у Београду. Погребна церемонија претворила се у огромну манифестацију. За сандуком су ишле хиљаде људи. На челу поворке био је премијер српске Владе Н. Пашић. Многи од учесника ожалошћене поворке убрзо су погинули током Великог разбукталог рата: приликом паљбе по Београду, повлачења преко Албаније, на Солунском фронту, заувек су остали на пољима Првог светског рата чији је балкански чвор покушавао да распетља Н. Х. Хартвиг.

Године 1939. средствима која је издвојила југословенска краљевска Влада, као и добровољним прилозима руских емиграната руски архитекта Г. П. Ковалевски подигао је споменик на гробу Н. Х. Хартвига. Споменик је израђен у руском стилу, величанствен и тужан, као што је био и читав живот сина војног лекара – руског дипломате Николаја Хенриковича Хартвига. Много тога није стигао да уради, много тога није завршио, али је урадио оно најважније у животу – штитио је интересе Русије, помагао формирање јаке и независне Србије.

У наше време нове генерације руских дипломата, који раде на Балкану, долазе на гроб Н. Х. Хартвига како би му одали почаст. 10. фебруара на Дан дипломатског радника они ће поново доћи на место где је вичити покој нашао њихов сународник.