Министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров о ситуацији у Украјини 24. априла

Одговор Министра иностраних послова Русије Сергеја Лаврова на питање медија о ситуацији у Украјини током прес-конференције након преговора с Министром иностраних послова и за питања миграната Либана Дж. Басилеом, Москва, 24. април 2014. године (фрагмент)

Питање: Да ли непоштовање споразума од 21. фебруара и Женевског споразума од 17. априла значи крај дипломатије? Како тај „циркулус вициозус“ може да се раскине? Можда ће Русија или САД преузети иницијативу па да прве изјаве о неопходности разоружавања? Можда има смисла да Русија активније изјави о томе на Југо-Истоку земље, који се сматра проруским, док САД – у Кијеву и на Западу? Како Ви видите решење ове ситуације?

Сергеј Лавров: Не бих то назвао „циркулус вициозус“, који се обично подсећа на проблем „кокоша и јајета“ – дакле шта од тога је настало раније. У овој ситуацији не постоје никаква питања у вези тога шта је било раније. Већ сам навео пример споразума од 21. фебруара, који је био раскинут као резултат државног удара, до којег је дошло буквално следећег дана након подписивања. Након тога се показала очита неспособност оних који су освојили власт да уведу елементарни ред у Кијеву и у земљи и да обуздају екстремисте. Није почело проглашено 21. фебруара разоружавање незаконитих наоружаних формација, већ су почели у суштини да се ослањају на те формације које су почеле да „наручују музику“ у земљи, почело је додворавање „Десном сектору“ и сличним ултранационалистима. Као што сам већ рекао, уставна реформа је гурнута у позадину, дошло је до претња, чак и у Врховној Ради, на рачун рускоговорног становништва, Руса, руског језика, руске културе, Руске православне Цркве Московске Патријаршије. Почела су хапшења учесника протеста због њихових политичких погледа, показала се неспособност да се осигура безбедност кандидата за председника Украјине којих су тукли, одузимали стражу и којима су ограничавали приступ медијима. Када као одговор на то на Југо-Истоку подигао се талас народног револта, када људи су одбили да признају нелегитимне кијевске власте, одбили да прихвате именованих од стране Кијева тајкуна-гувернера и почели су да стварају своје органе народног самоуправљања - онда биле су проглашене терористима и био је објављен почетак контартерористичке операције уз коришћење војске против цивилног становништва. Оно што се сад дешава у Славјанску и оно што се десило синоћ у Мариупољу, - јесте резултат неодговорне политике, која се ослања, да поновим, на ултранационалистичка, екстремистичка, у многоме неонацистичка формирања, која су у складу са Споразумом од 21. фебруара морала да буде разоружана.

Сматрамо да главни услов излаза Украјине из кризе јесте престанак акција безакоња кијевских власти, који морају да постану свесне своје одговорности за све, што је било уписано 21. фебруара у Кијеву и 17. априла у Женеви, где је јасно речено да не сме да буде икакве врсте насиља, да коришћење војске против народа, а и још горе од тога ослањајући се на радикалне националисте, јесте неприхватљива форма насиља. Сматрам да је то злочиначка одлука. Тамо је прописана неопходност разоружавања националистичких екстремиста, садрже се захтеве проглашења борбе против тероризма, религиозне нетолерантности, антисемитизма, као и захтеве за почетак истинског свеобухватног инклузивног националног дијалога.

Ништа од тога се не дешава. Нема никакве сумње да први кораци морају да учине кијевске власти. То је апсолутно непобитно. Држати се по страни, и покушавати, баш како то раде наше западне партнере, да се представе ствари на овакав начин да су се у Кијеву устоличили анђели који све раде исправно и без икакве грешке – то једноставно није коректно. Такође није коректно оптуживати Русију због наводног мешања у догађаје на Југо-Истоку без предочења бар једне чињенице. Већ сам говорио да се не сумњам да наше америчке партнере могу утицати на људе који су себи прогласили за власт у Кијеву. Контартерористичка операција је била проглашена одмах након посете Кијеву директора ЦИА Џона Бренана. Проглашена у Кијеву у оквиру ове операције васкршња пауза била је прекинута одмах након посете тамо потпредседника САД Џозефа Бајдена, који је одржавао састанак са украјинским руководством у суштини у формату „шефа државе на унутрашњем састанку“: седео је у средини стола – а с бочних страна од њега су седели украјински представници.

Сигуран сам да наше америчке колеге могу и морају да искористе сав свој утицај да принуде садашње кијевске власти да не само схвате, већ у ствари да реализују своју одговорност за оно што се дешава.

Ми се залажемо за хитно предузимање корака ради деескалације ситуације. Израз „деескалација“, који западне колеге истаћу у први ред, значи да је пре тога била ескалација, чији сам почетак испричао вама 22. фебруара. Паралелно са повлачењем војске, обуздавањем „Десног сектора“, разоружавањем њихових милитаната и сличних групација, неопходно је започети уставну реформу.

Осим тога неопходно је не само говорити о томе, да власти у Кијеву позивају ка широком дијалогу представника региона, него је потребно конкретно да се сазове нешто слично округлом столу или уставној скупштини и да се бави „апсорбацијом“ захтева региона и постизањем компромиса.

То је једини пут да Украјинци без диктирања лекција споља одреде своју судбину и да ојачају државност. Иначе, сваки новоизабрани председник, као што се већ догађало, мораће поново мењати устав „за себе“. То се дешава сваки пут током последњих изборних циклуса у Украјини. У томе је рецепт да се „циркулус вициозус“ раскине. Друго решење ја не видим.