Коментар МИП-а Русије

Коментар МИП-а Русије

Пласирана на сајту Стејт-департмента изјава о демантовању чињеница које је навео Председник Русије В.В.Путин током конференције за штампу 4.марта о ситуацији у Украјини запрепашћује не само примитивним искривљавањем реалности већ цинизмом и очигледним двоструким стандардима.

Стејт-департмент покушава да одигра коцку безобзирног тумачења догађаја као да није било многобројних сведочења бесчинства која су починили радикали и националисти укључујући и обрачуне на телевизијске камере на неугодним људима или провокативна убијства од стране снајпериста што се посебно потврђују „независни извори“. У Вашингтону, наравно, не могу да признају да су сами одгајали „мајдан“, доприносили обарању законитих власти, путем насиља отварајући пут оним који сада се издају за легитимне власти у Кијеву.

Нећемо се спуштати до полемике са голом пропагандом. Рецимо само да по који пут имамо посао са неприхватљивом надменошћу и претензијама на јединствену истину. САД немају и не могу да имају морално право на моралне поуке односно поштовања међународних норми и суверенитета других земаља. Шта је онда са бомбардовањем Југославије или инвазијом у Ирак из фалсификованог разлога?

Ако се задиремо дубље у прошлост можемо да нађемо довољно примера американских војних интервенција далеко ван националних граница и у условима отсуства реалне претње безбедности самих САД-а. Рат у Вјетнаму однео је живот два милиона мирних становника, а да не говоримо о потпуно срушеној земљи и загађеној околини. Под изговором заштите својих грађана који су се само нашли у зонама конфликата САД су упале у Либан 1958. године, 1965. године – у Доминиканску републику, направилу су инвазију на малену Гренаду 1983. године, бомбардовали су Либију 1986. године, док три године касније окупирали су Панаму. Али све једно они смеју да прекоре Русију због наводне „војне агресије“ када она брани своје сународнике који чине већину становништва Крима како би спречила ултранационалистичке снаге да учине још један крвави „мајдан“.

Очигледно је да у Вашингтону још увек нису у стању да адекватно доживљавају развој догађаја не по американским сценаријима. Не могу да себе превазиђу, да се помире са тиме да не успевају увек и свугде наметати своју вољу и да играју толико за њих уобичајену улогу „непогрешивог судија“ чија је реч прећа. Попуштају се њима живце, али није то разлог да пребацују своје поблеме са болне на здраву главу.