Русский 
После амбасадорског мандата који се протегао на чак седам година, доста дуже од уобичајеног, Александар Чепурин завршава своју дипломатску мисију у Србији. У опроштајном интервјуу за „Политику”, између осталог, открива и зашто је остао толико дуго у Београду.
– Мислим да је у овом случају руководство узимало у обзир свеобухватност и сложеност постављених задатака за јачање руско-српских односа, за чије испуњење су били потребни континуитет и одређено време. Не мање важна била је и видљива позитивна динамика у развоју ових односа. Драго ми је да сам успео да урадим много у интересу Русије и Србије. Срећа нас и овог пута није напустила, без обзира на све потешкоће. Захвалан сам за добру пажњу од стране власти Србије, као и за пријатељску подршку обичних грађана која је била заиста огромна и драгоцена. Бројни састанци с обичним људима су нам дозволили да оценимо и осетимо шарм Србије и Срба. Знате, потпуно је очигледно да су интереси наших земаља веома блиски, а наши односи пријатељства и узајамне подршке – природни. Ови односи имају добре перспективе.
Током вашег боравка односи Србије и Русије су подигнути на неупоредиво виши ниво него раније. Која бисте главна достигнућа издвојили?
То је давање руско-српским односима карактера стратешког партнерства усмереног ка будућности, уз очување позитивног историјског наслеђа. Важно је достигнуће подизање политичког дијалога шефова држава на без преседана висок ниво. Редовни поверљиви контакти председника Владимира Путина и Александра Вучића инспиришу и усмеравају нашу сарадњу и њен су снажан мотор. Много се побољшао квалитет економске сарадње, посебно имајући у виду структуру међусобне трговине и инвестиција.
Приметан је напредак у реализацији, уз помоћ Русије, највећих енергетских и инфраструктурних пројеката на територији Србије. У економској сарадњи, међутим, за сада остају огромне неискоришћене могућности. До данас смо успели да издвојимо приоритете економске сарадње, с акцентом на енергетску, иновациону, војно-техничку компоненту. Очекујемо 25. октобра у Сочију потписивање споразума о зони слободне трговине између Србије и Евроазијске економске уније. Значајно је проширена културна размена. Предивно је што ће се, у години обележавања 800. годишњице аутокефалности Српске православне цркве, уз руску помоћ завршити украшавање величанственог Храма Светог Саве у Београду. То је својеврсни споменик српском народу, који је у овим сложеним временима нашао снаге за завршетак тако замашног пројекта.
Не скривате добар лични однос са српским председником Александром Вучићем, који је недавно истакао да, за разлику од неких Срба и Руса, одлично разумете сложену ситуацију у којој се Србија налази. Како сте успоставили такве односе и памтите ли неке посебно важне и упечатљиве тренутке с њим?
Знате, ако се гледа објективно, председник Александар Вучић је истакнути савремени политичар, уравнотежен, трезвен, који у сложеним условима обезбеђује прогресиван социјално-економски развој земље и јачање њене безбедности. Србија иде напред с достојанством и чврстином. Последњих година Београд и цела Србија се драстично мењају. Расте привреда. Напредак је очигледан, али наравно постоји жеља за још већим напретком. Лични допринос Александра Вучића јачању руско-српске сарадње је неоспорив. Захвалан сам му за могућност редовне комуникације и искрене размене мишљења по кључним питањима билатералне агенде. Много ценим отвореност и добронамерност које је стално показивао, како лично председник, тако и његова администрација, пре свега њени руководиоци Никола Селаковић и Ивица Којић. Добра сарадња се остваривала са владом, кључним министрима. С Ивицом Дачићем, наравно. Рећи ћу отворено, по мом мишљењу, последњих година у Србији је формиран прагматичан и професионалан тим. Такав, мислим, раније није постојао. Без тога било би немогуће да се решавају сложени унутрашњи и спољни проблеми с којима се Србија суочава данас и суочаваће се у блиској будућности. Кључни фактор била је посвећеност Александра Вучића одбрани виталних интереса Србије, укључујући оне везане за марионетску творевину Косово. Београд се држи курса усмереног ка развоју стратешких односа с Русијом, разумевајући да је то – у интересу Србије. Геополитичке тенденције данас су веома сложене, али је суштински светло на крају тунела видљиво. И то улива известан оптимизам.
Неки, често, потцењују улогу и снагу руског утицаја на Балкану, док други верују да Москва може да чини чуда, само ако пожели. Како бисте оценили реалне домете руске политике и дипломатије у нашој земљи и региону?
Русија задржава и задржаће снажне позиције на Балкану, са чврстим историјским темељом, али пре свега условљене потенцијалом могућности наше земље у свим најважнијим областима – политици, економији, војној сфери... Скрећем пажњу да наше присуство овде није усмерено против било кога, већ има циљ да се извуче заједничка корист од сарадње. Заједно смо јачи. Све више се осећа спремност различитих земаља да делују у складу са сопственим, а не нечијим туђим националним интересима.
Знамо да Москва подржава Београд у потрази за правичним решењем на Косову и Метохији, али критичари упозоравају да Руси могу да „тргују” по овом питању са Западом, подсећајући на деведесете године, када је Москва гласала за увођење санкција Београду и није могла да спречи НАТО бомбардовање. Могу ли се повући паралеле између тог времена и данашњих дешавања?
Мој пријатељ воли да каже: „Веровати или не? Прво је племенито. Друго је безбедно.” Да говорим озбиљније, Русија не тргује односима са својим пријатељима. За то постоји много доказа у нашој тешкој, али и јуначкој историји. Никакве трговине косовским проблемом, када је реч о Русији, није било и не може бити. Што се тиче трагичних догађаја који су се десили на територији бивше Југославије у последњој деценији 20. века, чак и данас, с ове временске дистанце, многи аналитичари их сагледавају и схватају на различите начине. По мом мишљењу, њихов главни узрок била је интервенционистичка грозница која је захватила Запад под утицајем измишљених прича о „крају историје” и доласку епохе униполарног света. Та идеологија се распала, њеним следбеницима истиче време. Не сме се десити рецидив оружаног конфликта на Балкану. Уз све специфичности, а понекад и скепсу, Резолуција 1244 СБ УН остаје једини основ за политичко решење косовског проблема. Резолуција узима у обзир и националне интересе Србије, даје могућност да се они одбране. Политику овде одређује Београд. А Русија ће увек подржати ваше легитимне захтеве и ваш избор. А што се тиче „трговине” нечијим интересима, тај термин потиче из речника наших опонената. Наша историја, као и историја Србије, исписана је знојем и крвљу. Наше пријатељство је чврсто зато што је искрено и проверено временом.
Поједини српски медији спекулишу и о могућој војној подршци Кремља, ако би се ситуација у региону озбиљно заоштрила и уколико би се Србија поново суочила с претњом међународног насиља. Колико су те приче основане и на какву врсту помоћи је Русија спремна?
Између Русије и Србије успостављене су пунокрвне војне и војнотехничке везе које суштински јачају одбрамбену способност ваше земље. Сада се одржава вежба „Словенско братство”. Кроз недељу дана – вежба за отклањање последица ванредних ситуација. Што буде снажнији тај потенцијал, то ће опрезније да се понашају они који би, можда, желели би да нашкоде Србији. Спремни смо да помажемо у оној мери у коликој је за то заинтересовано српско руководство. А руско друштво и руски народ воле Србију, вековима саосећају с њом и у невољи, и у радости. То је веома снажан политички инструмент који непријатељи Србије не би требало да потцене.
После вас, на место руског амбасадора у Београду долази искусни дипломата и одличан познавалац овог региона Александар Боцан-Харченко. Ако бисте му на радном столу оставили папирић с поруком о Србији у једној реченици, шта бисте написали?
Као што је рекла велика и дивна Десанка Максимовић, која је, узгред, и први председник Друштва руско-српског пријатељства, „Србија је велика тајна”. То може да се сматра и као дипломатски савет. Ако оставимо лирику по страни, Александар Боцан-Харченко је искусан балканиста који деценијама ради у региону и добро га познаје. Уверен сам да ће у оквиру својих овлашћења наставити рад на достизању нових хоризонта у руско-српским односима. Искрено му желим успехе на том пољу. Желим му и срећу, што у нашем послу није неважно.
Ваша књига, коју сте написали о дипломатској служби у Србији, неке је подсетила и на „Московске године” бившег југословенског амбасадора у СССР-у Вељка Мићуновића. Чињеница је да ваше „београдске године” завршавате испраћени симпатијама српског народа. Откуд вам идеја за књигу, колико дуго сте је писали и коме је намењена? Шта читаоци могу да очекују?
Написао сам последњих неколико месеци серију есеја о искуству свог рада у Србији, о карактеру и особинама Срба, разним епизодама мојих контаката како с највишим руководством земље, тако и с обичним, како се то каже, људима. Ти контакти су често били врло занимљиви, паметни и поучни. „Московске године”, да признам, нисам читао. Сада ћу обавезно погледати, хвала на савету. Објавићу књигу одмах по завршетку мисије и одласка из Београда, односно кроз неколико недеља. Ову књигу сам написао у првом лицу, не толико као руски амбасадор, већ као руски човек. Без комплимената, али с љубављу. Хвала „Политици” на непроменљивој пажњи према Русији, на професионализму. Надам се да Србију очекује сјајна, успешна будућност коју су Срби заслужили. Не кажем „Збогом”. Кажем „Довиђења”.
Извор: Политика
