Ми – Русија и Србија – заједно учествујемо у пројекту „Јужни ток“, каквог није било у Европи за много година. Сада радимо, да тако кажем, у једном фудбалском тиму. А када неко у нашем тиму почне да трчи по терену и даје голове у наш гол, онда се поставља питање ко је тај играч који шутира у сопствени гол? За кога он ради?

Иако се односи Србије и Русије традиционално описују као одлични и пријатељски иако се почесто један од пријатеља – Србија – показивао као не сасвим искрен, прошле недеље је први пут и јавно исказано признање да проблема у овом односу има. Од „Нафтне индустрије Србије“ до „Јужног тока“ испоставља се да се у Србији производе препреке јачању српско-руске сарадње од које, иначе, наша земља има огромне користи. Док је потенцијална корист још много већа.

О превазилажењу ових проблема и продубљивању сарадње између две земље, следеће недеље ће у Београду са нашим званичницима разговарати Сергеј Шојгу, министар одбране Русије и један од најважнијих сарадника  председника Владимира Путина.

Овим поводима, у жељи да сазнамо да ли је Русија љута на Србију и хоће ли настали проблеми бити превазиђени, разговарамо са Александром Чепурином, амбасадором Русије у Србији.

Који су разлози посете министра Шојгуа Србији? Које су поруке које ће  пренети српским властима?

Министра Шојгуа добро познају у Србији. У тешка времена он је као министар за ванредне ситуације имао активну улогу у помоћи српском становништву. Ударио је темељ Руско-српског хуманитарног центра (РСХЦ) у Нишу. Русија је издвојила Србији за потребе РСХЦ-а 65 милиона долара. У тешка времена природних катаклизми обични Срби имаће велике користи од тога. Србија за Сергеја Шојгуа није само страна држава, има овде познаника и пријатеља. Све то придодаје посети више посебности. Мислим да ће му бити драго да прими високо одликовање из руку председника Србије. Церемонија је предвиђена у току посете.

Сада Шојгу долази у Србију у својству министра одбране Руске Федерације. Посета ће се одржати од 12. до 13. новембра. Министар Шојгу је сада – један од највиших званичника Руске Федерације.

Сарадња између војних ресора Русије и Србије се развија, а у последње време за то се исказује све више интереса. Ове године Русију су посетили министар одбране и начелник Генералштаба Војске Србије, парафиран је Нацрт споразума о војној сарадњи и током ове посете планира се потписивање овог веома важног споразума. Још три документа сад пролазе додатно усаглашавање и они ће највероватније бити потписани током наредног састанка на високом нивоу. То су Споразум о војно-техничкој сарадњи, Споразум о заштити интелектуалне својине у процесу војно-техничке сарадње и Споразум о заштити тајних података. Војно-техничка сарадња, наиме, може се успоставити само ако постоје споразуми који уређују деловање у тако осетљивим сферама као што су одбрана, наоружање и војна сарадња.

Биће размотрене и све кључне теме које интересују две стране, као што су образовање војних кадрова, војна медицина, различити заједнички подухвати у војној привреди… Јер, ви знате да је до ове године сарадња такве врсте изостајала. Јако је битно успоставити  сарадњу,  нарочито успостављање везе између две војске.

Такође ће се разматрати и питање бесплатне обуке српских официра у вишим војним школама у РФ, као и руских војних лица на Војној академији у Србији.

Ако могу да приметим, после ових споразума војна сарадња Србије и Русије могла би да се приближи нивоу сарадње Србије и НАТО-а.

Србија има стару традицију неутралности, на шта је утицао читав низ објективних околности. Југославија је више деценија била лидер Покрета несврстаних. Њен углед у свету је био велики. Сасвим објективно, руско крило српске војне политике треба да остане живо. Иначе, Србија ће летети само са једним крилом, што је мало теже…

Осим тога, у последње време врло активно су се разматрала питања куповине опреме за потребе ваздухопловних снага Србије, противваздушне одбране, наоружања и војне технике. Био је одржан низ војних посета и једне и друге стране. Разговарало се о могућности пружања кредита. Пре свега се радило о авионима МиГ-29 М, о противваздушној одбрани, било је разговора и о модернизацији авиона „супергалеб“ који се користи у Србији… Наравно, много тога ће зависити и од стања привреде и финансија у Србији, и њених могућности. Русија је отворена за разговор, уз узимање у обзир животних интереса Србије.

Иако ће посета министра Шојгуа бити посвећена војним питањима, хоће ли се разматрати и друга економска и политичка питања?

Министар Шојгу је код нас политичар првог реда и сасвим природно је да је сфера његових ингеренција и одговорности много шира него чисто војна сарадња. Због тога мислим да ће током његових контаката са руководством Србије бити дотакнуто и више питања билатералних односа.

Можда нисам у позицији да сада набрајам сва питања, али пошто претпостављам шта ћете ме даље питати, верујем да ће и та питања свакако бити дотакнута.

Два најактуелнија питања су „Нафтна индустрија Србије“ и почетак изградње деонице „Јужног тока“ кроз Србију. У само два дана добили смо први пут званична признања да постоје проблеми, и то са српске стране. Да кренемо од НИС-а; и сам председник Србије признао је да постоје људи у Србији којима смета ближа српско-руска сарадња, а посебно је апострофирана спорна одлука Владе Србије која угрожава пословање НИС-а. Како то коментаришете?

Ја мислим да сви видимо шта се овде дешава и шта се одвија и у пословној пракси и у медијима. Видимо наравно да има и бирократије, а има и људи који своје деловање усмеравају на ометање даљег развоја односа са Русијом. Постоји једна руска пословица „ На лопову чак и капа сагори“. Када видимо да неко брзо реагује на нешто, чак и ако на први поглед нема директне везе с тим… Разумете, никада руски бизнис овде није имао привилегован положај; обично су Русима нуђени пројекти за које нико други није био заинтересован. Међутим, треба имати у виду чињеницу да руске суперкомпаније имају избор да послују и у неким другим земљама и за њих се то питање избора не ограничава само на Србију, иако је реч о пријатељској земљи.

Овом питању треба приступати без дискриминације. Јер, када се појави дискриминација, јако тешко је рачунати на долазак инвестиција које су неопходне. Русија, наиме, у читавом низу грана привреде има напредне позиције, поред осталог и у енергетици. Искрено да вам кажем, то је сад основ привреде, који подразумева и високу технологију и може да донесе доходак и подигне ниво живота, напуни буџет, ојача положај Србије у регији и у свету.

Али српске власти замолиле су „Гаспромњефт“ да купи НИС?

Српске власти, да. Мислим да је „Гаспромњефт“ купио НИС само због тога што су га српске власти замолиле да помогне да се  компанија извади из кризе и ћорсокака у коме се налазила. А добро се зна да је пре куповине НИС имао скоро 1 милијарду долара дугова и пад производње по свим показатељима већ неколико година заредом.

Пре пет година сигурно да нико није ни помишљао да ће ова компанија пунити 12 одсто буџета Србије, доносећи скоро милијарду евра. Али у међувремену су начињена улагања, модернизована је производња, изграђене су рафинерије… Сада компанија може да ради.

Та иста Србија сада може да буде не само енергетски зависна регија, која у суседним земљама тражи електричну енергију, гориво, она може да постане земља која ће сама продавати  енергетске ресурсе. Уз то, ресурсе високог квалитета. Србија у ствари може да постане енергетски центар Балкана и може да заради на томе. Управо такав циљ је постављен за НИС у његовој стратегији развоја. Можемо да зарађујемо заједно, ако буде паметних, заинтересованих за успех партнера.

Да, али, имајући у виду ове бројке и перспективе, сведоци смо истовремене систематске медијске кампање против руског присуства у српском енергетском сектору, која сада као да је кулминирала споменутом Владином одлуком од 9. августа. Како то коментаришете? Јер рационалних разлога, макар из овога што сте до сада изложили, нема.

Ми Словени смо често ирационални… С друге стране, склони смо да завршимо било које започето дело, чак и ако то захтева велике напоре и жртве. Те врлине би требало да искористимо, а мане да мало нивелишемо.

Кад је реч о НИС-у, тешко је рећи зашто. Знате, кад је нешто јако лоше, онда за то нема никаквог интересовања, јер сви мисле да ће одумрети и нестати колико сутра. Кад почне успешан рад, одмах се појаве они који желе да убирају плодове. То је, и иначе, општи проблем бизниса. И то би требало да се учини логично и рационално, јер ће бирократе погубити сваку успешну компанију.

Мислим да је српски председник изговорио апсолутно исправне ствари када је рекао да је Србија заинтересована да развија односе са РФ и да ово такозвано источно раме, или источно крило, остаје на снази и да је оно јако важно за Србију. И да ћемо радити на цивилизован начин.

Када сам данас видео неке коментаре у новинама, рецимо, тврдњу да је уредба Владе 9. августа била усаглашена са НИС-ом… Већ је то, одмах након објављивања, демантовало руководство НИС-а. Моја бака – а читав живот је радила као школска учитељица на селу – говорила је: „Све ћу опростити, али није лепо да лаже“. Ја мислим да је то лоша навика.

Овакво понашање није могуће ни у Русији, ни у Француској, ни у Немачкој. Када политика званичника иде у сасвим супротном смеру од политике председника земље, председника и првог потпредседника владе, који су са своје стране усмерени ка развоју и продубљивању односа са Русијом, о чему они стално и говоре. Изгледа да је председник Николић у Москви баш ово желео да истакне: Србија је заинтересована за узајамно користан и поштен развој сарадње са Русијом.

Значи, мислите да је проблем у бирократији?

Сматрам да, ако би у наредних пет година било услова да дође још пет-шест руских и неруских компанија које би могле да се развијају и пуне буџет новцем, онда уопште не би било проблема за српску привреду и за оне који су корисници буџета, војна лица, пензионери, учитељи, лекари…

Сада постоји и пројекат „Јужни ток“ и низ других пројеката и сви се суочавају са проблемима. Руским фирмама нису потребни посебни услови, то нису фирме које живе само један дан. Потребни су нормални партнери, који би волели Србију и желели да раде ефикасно у интересу њеног успона на узајамно корисној основи. О спремности Србије за то, како сам схватио, говорио је председник Николић.

Постоје опструкције и у вези са Јужним током?

Поставља се и питање „Јужног тока“. Овај пројекат је много већи него пројекат НИС-а. Ми – Русија и Србија – заједно учествујемо у пројекту каквог није било у Европи за много година. Сада радимо, да тако кажем, у једном фудбалском тиму. Али постоје и други тимови. Када неко у нашем тиму почне да трчи по терену и даје голове у наш гол, онда се поставља питање ко је тај играч који шутира у сопствени гол? За кога он ради?

Нећу сад говорити шта ће Србији донети „Јужни ток“. То је веома добро познато. То је један од оних пројеката у којима је од самог почетка сасвим јасно да ће пре свега бити користан за Србију. Ипак, овим пројектима треба приступати паметно. Не ради се о томе да неко покушава да себи прибави корист на лукав начин; потребно је да људи буду професионалци. Да раде за Србију и за српски народ, иначе ништа неће моћи да се уради.

Русија је наравно партнере тражила у пријатељским земљама. И Бугарска је наш пријатељ, и Србија, чак и са Мађарском и Словенијом имамо добре односе. И Италија је један од наших најближих пријатеља.

Сада је потребно да заједно све реализујемо, а онда ће стићи и добит, посебно узимајући у обзир чињеницу да ће „Гаспром“ покрити све трошкове.

Постоје и други пројекти. Њих ће реализовати неке земље које су јужније од Србије и оне ће остваривати добит, а губитник ће да испадне Србија. И Русија, заједно са Србијом.

Ми јако ценимо оно што је председник Николић рекао у Москви, да ће се овај пројекат са српске стране реализовати квалификовано, у духу пријатељства и узимајући у обзир неопходност његове реализације. Ако ће се радити на такав начин, онда неће бити никаквих проблема.

Ако сам добро разумео, постоји могућност да читава прича око „Јужног тока“ кроз Србију пропадне због нечега што су српске власти урадиле, или нису урадиле а било је договорено?

Не, ја говорим о таквом контексту. Ви сте наравно чули изјаве председника Николића и Путина у Москви и тамо је речено да проблеме који постоје треба решавати у духу пријатељских односа. Значи, две ствари. С једне, да проблем постоји, с друге стране да они морају и требало би да буду решени.

А зависи од Србије да ли ће бити решени?

Ево да погледамо. Сада је већ новембар, а ми смо се договарали још прошле године да ће до децембра све бити усаглашено. То су биле техничке ствари; и њих је потребно урадити на време, тамо нема суштинских питања. Људи који се баве тим питањима овде, требало би да раде на време. Да раде професионално.

Надам се да ће господин Алексеј Милер допутовати у најскорије време, кад ове ствари буду разрешене. Са Бугарском су се договорили о свему, бугарску деоницу су већ почели да изграђују и тако би требало да урадимо и у Србији. Мислим да ће тако и бити.

Али, сад ја видим реакције неких људи у медијима. Видим да то нису реакције оних људи који су заинтересовани да овај пројекат почне да се реализује, него реакције људи који би урадили све како би овај пројекат пропао. Ми знамо за чију корист они раде. То није корист ни Русије, ни Србије.

Пред Србијом стоје два кључна изазова: привлачење инвестиција и проналажење тржишта за производе. Онда би се привреда уздигла, људи би почели да живе боље и могли би се решавати и други проблеми. Тачно се то десило  у Русији од 2000. године, од тога је све почело. И у првом и у другом питању, Русија има суштински значај за Србију.

Имам утисак да Србија не користи довољно ту прилику? Да ради у корист своје штете.

Мислим да је то тачно – оно о чему је говорио господин Николић. Да је потребно боље користити могућности које имамо. Значи, потребни су људи који би разумели у чему је интерес Србије, паметни професионалци, стручњаци који су спремни за партнерство и који брзо могу да претворе потенцијале у стварност.

Више пута смо до сада споменули званичну посету председника Николића Москви. Од тога што је чекао председника Путина сат и по времена до онога што је изговорено стекао се утисак да није примљен баш добро. Да ли је Русија љута на српско руководство?

Између г. Путина и г. Николића већ су успостављени врло добри лични односи. Ја не знам колико је он чекао, јер нисам био тамо. Зато што сама посета није имала карактер званичне посете.

Званичне посете припремају се пола године унапред и планирају у детаље. То је било приватно радно путовање. Пре неколико дана о томе је одлучио председник: с обзиром на важност за привреду Србије – отворити Инвестициони форум српских компанија у Москви. Ово је, ви знате, јако важно за успех форума такве врсте. То се практикује. Господин Николић је донео одлуку, коју је мени само саопштио, да за три дана отпутује у својству радног путовања на отварање Инвестиционог сајма у Москви. У петак је из председниковог Кабинета стигла молба за састанак са председником Русије. Остала су била још само два радна дана.

Путин је пронашао време у свом радном плану и примио председника Србије. Сама чињеница да га је примио била је знак личне симпатије и пријатељства према српском народу. Разговор је био користан и срдачан.

Дакле, није било неке скривене поруке у томе?

Пробајте да одете незванично у неку од земаља којима се Србија прикључује, у приватну посету, а онда да замолите пријем код њеног председника… У САД или у Немачку, на пример. Читава ствар је протумачена потпуно обрнуто.

Ипак, због свега што се догађа са НИС-ом и „Јужним током“, морам да поставим питање да ли је Русија очекивала више од нових власти у Србији?

У читавом низу грана привреде Русија поседује предности и има могућности за улагања. Русији притом нису потребне никакве погодности. Ми само говоримо о томе да Русија не жели да буде дискриминисана.

Не говоримо, дакле, о томе да су на власт дошле неке снаге које су пријатељски расположене према Русији и да ми тражимо неке посебне услове. Не говоримо о томе. Него говоримо о томе да постоји читав низ грана привреде у којима би Русија и Србија могле да сарађују. Сада је бар потребно да покренете ово питање са „Јужним током“, „Руским железницама“ (реновирање железничких пруга)  „Лукојлом“.

Да пређемо на политичка питања. У среду сте изговорили нешто што се одавно није чуло из уста неког од званичника Србије – да је Косово и Метохија саставни део Србије. Како објашњавате ту чињеницу?

Ја мислим да у то нема никакве сумње. У Русији су одувек јасно говорили да Косово и Метохија јесте Србија. У складу са читавим међуародним законодавством, то јесте тако.

Русија је заузела став да следи приступ који се разрађује и планира у самој Србији. Постоји изрека само слога Србина спасава; и у овом случају потребно је договарати се и имати заједнички приступ том проблему. А Русија је спремна да подржи тај заједнички став.

Било је овде различитих приступа. Прва ствар, која још дозвољава Србији да покушава да пронађе решење, јесте чињеница да не признаје Косово као државу. И без обзира на то ко шта каже, Русија се труди да ову ситуацију држи у статусу кво.

Русија се, притом, труди да одржи пријатељске односе са свима. Ми имамо наравно и своје интересе и желимо што мање проблема у том смислу. Без обзира на то, Русија сваки пут у Уједињеним нацијама, у Савету безбедности, гласа на другачији начин од осталих. Русија увек гласа онако како је потребно Србији. И фактички, ко још? Још само Кина. Ми чинимо то, без обзира на реакције. Сви који себе називају пријатељима Србије требало би да гласају тако. Ми говоримо да је Русија пријатељ Србије и да Косово и Метохија јесте Србија. Па нека и остали ваши пријатељи тако кажу, нека кажу да је Косово Србија. Ако то не говоре, па какви су то онда пријатељи?

Дакле, ми чинимо све што је могуће у садашњим околностима. Сам Београд нас је замолио да не учествујемо у преговорима с Косовом у својству посредника. Рачунао је да ће Европска унија помоћи у одржању територијалног интегритета Србије. Надамо се да ће тако и бити. Ми реагујемо онако како то Србија сматра да ће за њу бити боље.

У недељу су одржани локални избори по уставу и законима независног Косова. Како ће се Русија односити према томе?

Још једна ствар треба да буде јасна, а тиче се Срба који живе на Косову. По овом питању ми се увек јасно изражавамо, јер су Срби живели тамо и треба и даље да живе тамо. Да би тамо живели и даље, не смеју да постоје претње њиховој безбедности. Све док таква претња постоји, снаге УН-а које су тамо распоређене, треба да буду распоређене и даље. Ми говоримо да смо пријатељи Србије и ми се залажемо да тамо остану снаге УН-а које обезбеђују сигурност Срба који тамо живе. Ви замолите друге ваше пријатеље, нека се и они заложе да тамо остану снаге УН-а које ће осигуравати животе Срба на Косову. Ако они кажу да то није потребно и да је потребно уклонити снаге УН-а из покрајине иако ће то створити претњу за Србе, опет се поставља исто питање: па какви су то пријатељи?

У сваком случају, противимо се насилном решавању проблема. Они се морају решавати дипломатским средствима. Много ће лакше бити решени када се земља осећа снажнијом, када је на путу економског опоравка и када има подршку пријатеља. Иначе, проблем је јако тешко решити.

Потребно је, такође, обезбедити и српске манастире на Косову. Русија је донирала неколико милиона долара за обнову манастира. Ко је још од ваших пријатеља учинио нешто слично да би очувао српске светиње на Косову? Ако ништа нису урадили, па какви су то пријатељи?

Овде се поставља читав низ различитих питања, а ми радимо у оквиру могућег.

Још једно питање везано за Косово. Постоји ли сценарио по коме би Русија дозволила у СБ да Косово постане чланица УН?

Све док Србија каже да заузима непромењен став, ми нећемо променити наш став. Ми апсолутно тачно и прецизно поштујемо све договоре које имамо са Србијом и блокираћемо сваки покушај да Косово постане члан УН-а. Ако сама Србија и Београд кажу: признајте, онда је то друго питање.

Са Косовом је нераскидиво повезан српски пут у ЕУ. Може ли он да се покаже као претња по односе Србије и Русије, да ли би могао да их угрози?

Што се тиче ЕУ, Русија је увек заузимала јасан став и ту нема никаквог проблема. Србија није пре годину дана кренула у ЕУ, већ скоро 10-15 година ЕУ је основ српског спољнополитичког курса. Дакле, већ више од десет година све снаге и напори Србије су усмерени ка приступању ЕУ. Мислим да ће тај процес потрајати још дуго.

Ми се са поштовањем односимо према таквом ставу српског руководства. Али, Србија јесте независна држава и она сама одређује своју спољну политику. Она сама бира у какве организације или регионалне структуре жели да се учлани. То је једна страна приче.

Друга страна приче је за нас јако важна, због могућности да ова приступања не нанесу штету нашим билатералним односима. Јер ми са Србијом имамо односе различитих врста, од културе и духовности до привреде. Надамо се да се у процесу прикључења неће наћи услови који ће нанети штету таквим нашим односима.

Наравно, европски званичници и српско руководство кажу да такве штете неће бити. Ми се томе и надамо. Неке ствари ће, наравно, бити закомпликоване. Можда чак и суштински.

Отворено да кажемо, центри развоја сада се налазе на Истоку. То је азијско-пацифичка регија. Тржишта се налазе тамо, а руско тржиште је значајно. Не само за пољопривредну производњу.

Српски пољопривредни производи у Русију стижу без царина. Српски сељак и руски сељак у Русији своју робу сада продају под истим условима. Већ сада се у Русију извозе значајне количине пољопривредних производа из Србије; уз паметнији приступ организацији, те количине би могле бити  драстично веће. Здраво село је основ сваке државе.

Баш се овде поставља питање шта ће од тога бити када Србија уђе у ЕУ? Мислим да је то сасвим јасно и не треба посебно објашњавати.

Ту је, такође, и питање виза. Сада имамо безвизни режим, који је један од основа за проширивање туристичке размене. Без сумње је да ће приступање Србије ЕУ и то угрозити.

Неке земље улажу у фабрике у Србији само због тога што  производе могу да извозе у Русију без царина; на руској телевизији можете да видите рекламе „Горења“, а њихов извоз врши се преко Србије, зато што за робу из ЕУ постоје други услови. То је још једно питање које ће бити постављено.

Сада сам набројао само неколико примера, а има их још много. Сви ће они ићи у негативну страну биланса.

Видимо и земље као што су Румунија и Бугарска. Оне су већ годинама чланице ЕУ, али ситуација са запосленошћу није баш добра.  Португалија је већ двадесет година у ЕУ, па ситуација није много боља него у Србији. То је лепа земља на мору, али 26 одсто незапослених… У Шпанији је иста прича, и у пола Италије… Хрватска се не тако давно прикључила ЕУ. Троши за одржавање великих канцеларија ЕУ више него што добије из Брисела. Шта је битно за привреду? Све наде уложене су у прођу цигарета у Србију, која је изван Уније.

Читав процес приступања Европској унији ће, дакле, имати и  предности и мана. Неће ваљати ако буде више мана.

Са моје тачке гледишта, питање се не тиче брзине приступања Србије, чиме толико воле да се хвале (не десет него осам, шест година, до 2020. године) него се ради о условима под којима ће се учланити, у заштити њене привреде, интереса. Журба, како се каже у Русији, добра је само током лова на буве. Није то оно што ће пролепшати живот Срба.

Како би тек приближавање Србије НАТО-у могло да се одрази на српско-руске односе?

Ми полазимо од тога да је НАТО остатак, атавизам из доба Хладног рата између САД-а  и СССР-а. Сад постоје покушаји да за нови циљ изаберу Русију, а Русија активно предлаже да буде склопљен правно обавезујући договор о европској безбедности који би подразумевао недељивост безбедности, одустајање од јачања властите безбедности на рачун других, превазилажење блоковских приступа. Ако они тврде да се и сами за то залажу, зашто не бисмо потписали такав споразум?

Србија је више година била неутрална земља. Због каквог циља би требало да мења став? Можда из осећања захвалности на бомбардовању 1999. године? Или зато што је преплашена? Уосталом, да ли би чланство Србије у НАТО-у решило проблеме на Балкану? Да ли у НАТО-у и у Србији гледају једнако на те проблеме? Ово је питање, наравно, сасвим реторичко.

Заступање уласка Србије у НАТО је несхватљиво, али будала има свуда. Видео сам неколико таквих људи, и сам њихов изглед може уплашити. Мислим да јавно мњење неће поћи таквим путем за наредних 100 година, али покушаји да се Србија у то увуче наравно да постоје. Они који дају паре, проналазе оне који за паре раде. Овде су неки људи спремни да раде и против интереса Србије.

Евразијске интеграције

Ако се само говори да ЕУ нема алтернативу, онда губите своју снагу у преговорима. Тако је увек у дипломатији.

Погледајмо две најбогатије земље у Европи, Швајцарску и Норвешку. Оне нису чланице ЕУ, а нису пропале. Дакле, то су различите ствари, благостање и чланство у Европској унији. Притом, није сигурно да ће месо, млеко и шљиве из Србије потећи у ЕУ када Србија постане њен члан. Бугари нису успели. Ни Грци.

Суштина је у томе да алтернатива постоји. Јер ако ЕУ нема алтернативе, постављаће вам стално нове услове, и на крају привреда Србије – срушена, народ пати, култура у паду, ћирилица је укинута, односи са братским народима покварени. Једно радује – свакодневно ће се лако одржавати „параде“, говорити младим људима и деци да је то супер, да је то тако европски – урушавати породицу, уништавати корене Срба, дању и ноћу јешће се ГМО храна, и сви ће бити задовољни…

Алтернатива?

У последњој деценији говорило се о Заједници независних држава, али сада се све више ради о Евроазијском економском савезу (узгред речено, Европска унија јесте исто савез, али због неких разлога у Србији се употребљава „изворно словенска“ реч за то – унија) који тренутно укључује три земље: Русију, Белорусију и Казахстан.

Савез ће се формирати и почети живот од јануара 2015. године и за сарадњу са њим заинтересоване су многе земље, на пример, Израел, Индија, чак и Турска.

Али, пре учлањења у Европску унију и после учлањења, у интересу Србије и српске привреде било би да пронађе моделе сарадње са Евроазијским економским савезом.

Савез је у Србији још слабо представљен иако би могао да буде веома користан за читаву земљу.

Деветог новембра у Центру „Сава“  биће одржана друштвенополитичка конференција о овим интеграцијама. А 25. новембра  договорили смо се са Групом пријатељства са Русијом у Народној скупштини Србије, узгред речено, најбројнијом у Скупштини – 62 посланика, доћи ће представници Евроазијске економске комисије и депутати руске државне Думе и стручњаци политиколози, који ће српским посланицима предочити различите модалитете интеграција у Евроазијски савез. Мислим да ће то бити веома корисно за Србе, зато што се живот не завршава на преговорима са Европском унијом. Не почиње од прикључења Европској унији. Фетишизам овде није згодан.