Чланак о руским лекарима који су пружали помоћ Србији од 1912. до 1917. године (за лист“Данас“ 24.-25. септембра 2011. године)

[HS]

24. септембар – сасвим обичан датум у календару. Исти дан као и многи други. Међутим, у историји руско-српских односа овај датум није обичан.

Тог дана, пре 97 година, 24. септембра 1914. године, у јеку операција Првог светског рата у Србију је стигао први страни санитетски одред – одред Словенског добротворног друштва из Санкт-Петербурга.

Руска влада редовно је добијала извештаје дипломатске мисије, која се налазила у привременој српској престоници у Нишу, о хуманитарној ситуацији у пријатељској Србији. У јесен 1914. године у овај град стизале су реке рањеника и болесника. Сиромаштво, скученост, нехигијенски услови изазвали су брз развој епидемије. Болнице су биле препуне. Један лекар покривао је 300 пацијената. Србија није знала како да изађе на крај са свим овим. Без обзира на недовољан број медицинског персонала и у самој Русији, Руска влада је донела одлуку о формирању санитетских одреда и њиховог упућивања у Србију. Послати су најбољи стручњаци. Прво је стигао одред Словенског добротворног друштва, а затим и остали.

Крајем јаунара 1915. године у Ниш је стигао одред кнегиње Марије Трубецке (познат још и као Московски одред), супруге руског царског посланика у Србији – кнеза Григорија Трубецког. На локомотиви вијорила се застава Црвеног крста. Према сећањима кнеза Трубецког воз је дочекао премијер Србије Никола Пашић са осталим званичницима. Кнез је о саставу одреда писао да је „то била искључиво омладина чији су полет и понетост искреном жељом да се што пре лате посла били очигледни“.

У тренутку доласка одреда српске болнице беху препуне. На пример, у XI резервној болници, чији је капацитет био 800 људи, у том тренутку било је 2200 пацијената. Малобројни српски лекари били су у стању крајње изнурености. Није било довољно опреме и лекова. Само један рентген кабинет, и то непотпуно опремљен, био је за читав град. Руски добровољци одлучили су да преузму лечење најтежих болесника и рањеника, којима је било потребно сложено лечење и нега. У болници је била опремљена добра операциона сала која је, као и остале просторије, имала електрично осветљење. На сваком спрату било је превијалиште. Рањеници су морали свакодневно да се превијају, многима од њих ране су биле у крајње запуштеном стању. Било је тешко радити, али су руски лекари, који су се са пуно пажње односили према Србима, радили и по 36 часова дневно спасавајући људске животе.

Како би био збринут максимум оних којима је неопходна медицинска помоћ покренут је амбулаторни пријем. Болница је примала како униформисана лица тако и цивиле. У њој су биле добро опремљене перионица, кухиња, руска сауна, просторије за дезинфекцију, оставе за ствари и намирнице.

Свакодневно су долазили људи из околних села и засеока. За шест и по месеци рада амбуланте примљено је 15000 пацијената. Лекови из болничне апотеке дељени су бесплатно.

Непријатељска војска напредовала је ка Нишу. Одред кнегиње Трубецке напустио је град 12. октобра 1915. године убрзо по добијању наређења о евакуацији. Две милосрдне сестре из Московског одреда добровољно су остале, не желећи да напусте своје пацијенте.

Огроман је број примера такве пожртвоване љубави према братском народу, спремности да се помогне без обзора на сложене услове за рад, несташице неопходних лекова и завојног материјала, недостатка просторија. За нека имена знамо захваљујући дневницима и белешкама чланова дипломатске мисије који су овде радили; нека имена с времена на време „израњају“ из српских архива. Неке „голубице“, како су овде називали милосрдне сестре које су дошле из далеке Русије да помогну Србима, остале су упамћене захваљујући песмама српских песника, одушевљених и надахнутих њиховом добротом, саосећањем и храброшћу.

Тако је и име Дарје Коробкине дошло до наших дана захваљујући њеном саборцу из пука Милосаву Јелићу. У песми „Дарја Александровна“ он је испричао о руској милосрдној сестри која је служила у њиховом пуку од августа 1914. године. Када су почеле крваве битке њој је предложено, као странкињи, да пружа прву помоћ војницима у превијалишту. Дарја је то одбила рачунавши да је њено место на првој борбеној линији где је превијала рањенике и преносила их до медицинског пункта. Живот Дарје Коробкине трагично је прекинут у јесен 1914. године (тачан датум се не зна) недалеко од Гучева. Храбра милосрдна сестра до краја је испуњавала свој дуг. Погођена је аустријском хаубицом са растојања од 50 метара док је пружала помоћ рањенику.

Топлину у срцима изазива и одазив обичних људи у Русији који су неретко давали као добровољни прилог за Србију последње што су имали. Син кнежевског пара Трубецких, Михаил, који је тада напунио тек 11 година, писао је касније како не може заборавити једну жену која тек што је изгубила мужа на фронту. Уплакана, донела је крстић и бурму свог мужа и предала драгоцене јој ствари као помоћ братском српском народу.

Нека од имена руских јунака, „голубица“, лекара урезана су на страницама стотина и стотина књига о Првом светском рату. Али далеко је више имена непознатих јунака! Надам се да ћемо једном успети да наведемо сваког учесника ових догађаја поименце. Савременици, пре свега младе генерације морају знати да добра дела нису утонула у реку заборава Лету. Имена лекара Н. Сичева, С. Софотерова, Н. Холина, Н. Спаског, Н. Кисељева, Н. Марцинкевич, милосрдних сестара Вере Наришкине, Параскеве Лохине, Маријане Горјанове, Нине Орлове, Клаудије Саблине и других заувек ће нас подсећати на пожртвовану помоћ коју је руски народ пружао српској држави током Првог светског рата.

Данас, 24. септембра 2011. године на згради Српског лекарског друштва ће бити одржано откривање Спомен плоче руским лекарима и милосрдним сестрама, који су помогли српском народу у ратовима 1912 – 1917. године.

[HX]