Чланак амбасадора Руске Федерације у Републици Србији А.Конузина у српском листу „Политика“

[HS]

Чланак амбасадора Руске Федерацијеу Републици Србији А.Конузинау српском листу „Политика“

„Питање недељивости безбедноститреба решити једном и засвагда“,

12. фебруар 2010. године

Током последњих недеља, као додиром (не)чаробног штапића, у Србији се развила велика дебата о чланству у НАТО. Са чуђењем примећујем да су у земљи из некаквих извора формиране многобројне експертске структуре које промовишу позитивно решење овог питања као приоритетни задатак спољне политике.

Србија сарађује са НАТО, као што то чини и Руска Федерација у складу са усаглашеним програмима сарадње. Под утицајем позитивних промена у свету трансформише се и алијанса. Сада се разрађује њена нова стратешка концепција која излази из оквира чисто одбрамбених циљева. Па ипак, неоспорна је чињеница да је НАТО најпре војна организација која је позвана да решава своје задатке пре свега путем ратовања.

Чланице НАТО љубазно позивају Србију да им се придружи. При томе, не акцентују услов који је неприхватљив за сваког Србина – пријем у војни савез кастриране Србије. Без Косова. Сломљене Србије, која се одриче своје историје и светих гробница јуначких предака који су формирали српску нацију. Позивају је да иде у „будућност“ у својству неког кога воде и ко не види иза сапи оних других куда води пут; а и ти други каткад више и не претендују на очување декларисаног суверенитета.

Већ сам имао могућност јавно да приметим да је историја односа Србије и НАТО трагична. Агресија из 1999. године исто толико је противправна (одсуство одлуке СБ УН о примени силе) колико и војне операције у Ираку 2003. године, за које је Т. Блер одговарао пред истражном комисијом. После Другог светског рата по први пут бомбардовању је (после провокација у Рачку) подвргнута једна европска држава. Словенска, православна. Нису једноставно бомбардовали Србију. Бомбардовали су сваку српску породицу. И бомбама, и политички, и морално. Политички бомбардери и сада се надлећу над земљом.

Поновићу оно што сам и раније рекао: питање односа са НАТО треба да решавају сами Срби. При том, узимајући у обзир политичку и историјску позадину, важно је знати мишљење свих становника Србије. И то треба учинити у складу са њеним Уставом, законодавством, устаљеном праксом.

Сваки Србин треба да зна због којих то интереса народа и државе земља треба да постане чланица овог блока. С тим у вези, узимајући у обзир природу НАТО, пре него што се донесе било каква одлука пожељно је објаснити какве одбрамбене задатке Србија може да реши у саставу овог војног савеза. Завршетком „хладног рата“ опасност од војног сукоба крупних размера чини се нереалном. За решавање свих садашњих проблема Београд доследно истиче коришћење искључиво политичко–дипломатских инструмената (за разлику од, узгред буди речено, неких суседа). А шта ако у контексту данашње реалности одједном избије жариште у коме се спроводе акције уз употребу силе? На чијој ће страни бити евентуални савезници? Што се тога тиче ја немам сумње.

Позната је чињеница да је Балкан и даље нестабилан регион Европе. Потребни су међународни напори ради јачања безбедности. У каквој су корелацији оцене Србије и НАТО у овој сфери? И опет – главни неуролошки чвор – Косово. НАТО сматра да се ситуација на тој територији стабилизује и смањује бројност Кфора. Србија се не слаже са оценом НАТО и сматра да смањење Кфора умањује ниво безбедности у покрајини.

Кфор (борбена структура) тренира Косовске безбедносне снаге, представљајући их као цивилну компоненту. Ненаивни Срби виде у КБС нелегитимну војну формацију коју покушава да се трансформише у срж будућих војних снага. Њихово постојање неће допринети стабилности у региону.

Кфор декларише своју статусно – неутралну позицију на Косову. Српски становници покрајине не деле такву оцену коју себи дају припадници снага НАТО, узимајући у обзир недавне сукобе и инциденте. Какву ће позицију заузети Кфор у вези са „стратегијом за Северно Косово“? Одговор је очигледан свима.

Београд полази од тога да општински органи, који су изабрани у мају 2008. године, представљају легитимне структуре самоуправљања. Командант јужног крила НАТО изјавио је да српске „паралелне институције“ представљају претњу безбедности у региону. Опет се ту нешто не слаже. И уосталом, постоји ли бар једна тачка овог за Србију виталног питања у којој је она макар близу НАТО?

Ситуација у региону. Недавни извештај обавештајних служби САД, водеће чланице алијансе, о ситуацији на Балкану такође не доноси оптимистичку слогу у сличности прилаза решавању постојећих проблема у сфери безбедности. Не иде. Још и замерају Србији што развија политичке и економске односе са Русијом. Србија ће морати да се одрекне својих прилаза да би била примљена у НАТО. Нико ми није рекао да је она спремна на то.

Свака сарадња може бити успешна, само уколико се развија на основама принципа равноправности, узајамног поштовања и узајамне користи. НАТО је створен ради заштите суверенитета и територијалног интегритета земаља чланица, али притом алијанса је силом откинула део српске територије. Постоји мишљење да би у оквиру ове организације Београд могао да не дозволи спровођење политике која би била штетна за интересе Срба, и оних на Косову и у БиХ. Ја сумњам у то. Пре ће бити да би се појавио додатни притисак на Београд у циљу наметања оних линија које повлаче вође алијансе.

Разуме се, постоје области у којима Србија може да развија сарадњу са НАТО у својим интересима, што она и чини. Сматра се за то постоје додатне могућности. Међутим, то не мења чињеницу да је за сада више неподударања него подударања. Влада земље то добро схвата. Сасвим недавно министар В. Јеремић је на конференцији о безбедности у Минхену поновио да Србија не планира да улази у било какав војни савез.

Намеће се питање – о чему је онда реч? О уласку у НАТО као циљу ради циља или о смиривању постојеће забринутости? И зар нема других начина да се она отклони?

Има. То је иницијатива Председника Русије Дмитрија Медведева о Споразуму о европској безбедности. Њен смисао је стварање хомогене средине безбедности на евроатланском подручју. Јединствене за све. И за чланице НАТО и за оне које то нису. И за чланице других организација (ОЕБС, ЕУ, Организација Споразума о колективној безбедности и др) и за оне који нису чланице ових структура. Сви у једном. У једном недељивом безбедном пространству. Сви декларишу приврженост овом принципу. Ми позивамо да се његовом поштовању додели обавезујућа снага. И да се формира одговарајући механизам имплементације. Питање недељивости безбедности треба решити једном и засвагда, изјавио је С. Лавров на споменутом форуму у Минхену. После тога моћи ћемо да се у пуној мери усресредимо на позитивни дневни ред.

Идеја је наишла на одазив. Она се разматра. Са њом се слажу, између осталих и Србија.

Али, као додиром (не)чаробног штапића, развила се велика дебата о чланству у НАТО.

[HX]