Чланак амбасадора Русије у Србији А. Конузина у часопису „Политика“ 22 Јун 2011. године " Дан сећања и туге "

[HS]

Дан сећања и туге

У Русији се 22. Јун обележава као Дан сећања и туге.

Пре 70 година, 22. јуна 1941. године, фашистичка Немачка је са својим савезницима без објаве рата напала СССР.

Земља није била спремна да пружи отпор агресији. Ниje се стигло. Много грешака. Много злочина. Немачка је обезбедила себи примат како на војно-стратешком, тако и на економском плану. Она се није ослањала само на своје ресурсе. У суштини, против СССР био је коришћен привредни потенцијал читаве континенталне Европе. Поред армаде немачких дивизија нас су нападале и десетине регуларних дивизија и „добровољачких“ јединица других европских држава. На карти Европе, прекривеној браон бојом, била су приметна само појединачна острвца правог отпора – Енглези, сакривени иза Ламанша, српски и грчки партизани.

Неочекиваност напада довела је до губитка контроле над ситуацијом. Током првих часова рата уништено је 1200 совјетских борбених авиона, од којих је 900 било на аеродромима. Нераспоређена борбена техника постала је лака мета за бомбардере. Непријатељ је заузео складишта оружја, муниције и друге војне опреме. Совјетско људи борили су се како су знали и умели. У условима опште дезорганизације и хаоса, не знајући шта се унаоколо дешава. Није било довољно ни оног обичног – пушака. У бој су ишли празних руку. Оружје су отимали од Немаца или га узимали од убијеног друга. И гинули су херојски. Читаве дивизије и армије биле су опкољене, а затим и заробљене. Током првих шест месеци рата заробљени су милиони совјетских војника. Фактички читава армија.

У рат против освајача устао је народ. Са огромних пространстава земље на фронт потекле су реке људи. За неколико месеци успели су да зауставе пад производње наоружања пуштањем у погон на стотине фабрика на истоку. СССР се претворио у војни логор. Непрекидан отпор који је пружала Црвена Армија током лета 1941. године пореметио је планове Хитлера. Фашисти нису успели да брзо заузму совјетску престоницу, као ни Лењинград. У децембру је надомак Москве била извојевана прва победа. Непријатељ је био одбијен на стотине километара.

Затим је уследила битка за Стаљинград; затим година 1943. – година Великог прелома и почетка ослобођења окупираних територија; 1944. година – Украјина, Белорусија, Крим: Други фронт; почетак ослобођења Европе; година 1945. – битка за Берлин, безусловна капитулација Немачке.

Људске жртве биле су чудовишне. Совјетски Савез изгубио је 26 милиона људи. Од њих више од 8 милиона војника. Остало су били цивили које су фашисти убијали, стрељали, вешали, спаљивали, закопавали, ропским радом доводили до смрти.

Али и губици фашистичког блока били су огромни: Немачка – више од 7 милиона људи, Румунија – 850 хиљада, Мађарска – 580 хиљада, Италија – 450 хиљада и тако даље.

Али све је то уследило касније.

А 22. јуна 1941. године у 12 часова дању по московском времену милиони совјетских грађана слушали су радио: „Наше дело је праведно. Непријатељ ће бити поражен. Победа ће бити наша“. Али до ње је требало доћи. И ми смо дошли. За хиљаду четристо осамнаест дана.

Нека је лака земља свима који су за то дали своје животе. Ми их памтимо.

[HX]