Чланак амбасадора Русије у Србији А. Конузина у часопису „Национална ревија Србија“ Мај 2011. године

[HS]

Руске архитекте у Београду.

По природи свог посла имао сам прилике да често путујем по свету. Посетио сам десетине престоница током службених путовања, мултилатералнх састанака, заседања међународних организација, билатералних консултација итд. Сваки пут, када би ми могућности то дозвољавале, трудио сам се да изађем у град, да упознам улични живот, да појмим лице града. Нема свака престоница карактер који се памти.

Дошавши у Београд у априлу 2008. године већ по навици кренуо сам са породицом да упознам град. Одмах ми се свидео. Свечаност стила у центру, ансамбл грађевина у простору, изражајност здања, колорит уличица, живост уличног живота. Убрзо сам одједном наслутио препознатљивост архитектонског жанра. Странице водича потврдиле су претпоставку: у изградњи модерног Београда учествовали су и Руси!

Након потреса у Русији почетком ХХ века српска земља пружила је уточиште хиљадама руских избеглица. У новој средини међу онима који су изгубили све и који су били цвет националне елите било је више десетина архитеката и стотина грађевинских инжењера. Као резултат разорног Првог светског рата земља је тада била разрушена. Краљевини, која је тежила да заузме истакнуто место у Европи, била је потребна нова архитектура – академска, монументална, архитектура европског нивоа. Улогу носилаца ове мисије – стварања новог изгледа Југославије, пре свега Београда као престонице нове уједињене државе – понели су, да не може бити боље, управо руске архитекте.

И тај задатак успешно су извршили! Током двадесет година (од 1921. до 1941. год.) руски стручњаци су на територији Краљевине пројектовали и изградили неколико хиљада објеката, од којих више од две хиљаде у Београду. Руси су градили све – од владиних здања и краљевског дворца до малих цркава, приватних резиденција, чак и гробаља. Про том, право да се неки од пројеката реализује стицали су искључиво путем конкурса.

Најистакнутији међу руским архитектама које су стварале у Србији био је Николај Краснов (1864 – 1939. год.). Н. Краснов стигао је у Београд 1922. год. Иако му је право име било Николај, у знак захвалности новој отаџбини на свим пројектима потписивао се као „Никола“.

Н. Краснов оставио је за собом значајан траг у архитектури Београда. Пројектовао је данашњу зграду Владе која је подизана од 1926. до 1928. год. Његовом ауторству припада и зграда Министарства спољних послова (подизана од 1926. до 1929. год.). Краснов је и аутор ентеријера здања Народне Скупштине, као и Старог Двора на Дедињу који је опремљен у стилу московског Кремља.

Василиј Фјодорович Баумгартен (1879 - ?) пројектовао је здање Генералштаба које је подизано од 1924. до 1928. год. „Руски дом“ у улици Краљице Наталије, главна установа руских избеглица у Београду, такође је изграђен према пројекту овог архитекте. Зграда Патријаршије Српске Православне Цркве подигнута је према пројекту Виктора Лукомског (1884 – 1947. год.). То је најпознатије дело руског архитекте који је дошао у Србију 1920. год. Валериј Сташевски (1882 – 1945. год.) једна је од најзанимљивијих личности међу руским архитектама у Београду. Пројектовао је око две хиљаде објеката, међу којима је и Руска црква на Ташмајдану. Важна улога у давању коначног изгледа цркви Александра Невског припада Василију Андросову (1873 – 1934. год.) који је пројектовао јавне и стамбене зграде, међу којима је најпознатија фасада Главне поште.

Руске архитекте пројектовале су спољни изглед хотела „Москва“ у духу руског модернизма, а 1972. год, током реконструкције, ентеријер је оплемењен бројним витражима аутора Григориј Самојлов (1904 – 1989. год.). Г. Самојлов пројектовао је породичне виле, индустријске објекте, цркве, као и монументална здања, међу којима је најпознатија Палата пензионог фонда која је постала један од симбола централне боеградске улице Теразије. Међу црквама његово најпознатије дело је црква Светог арханђела Гаврила, подигнута 1939. год.

На жалост, судбина није била до краја благонаклона према многим Русима, а међу њима – и познатим архитектама. Прво агресија фашистичке Немачке на Југославију, затим страх од Црвене Армије и на крају неславно позната резолуција Информбироа приморали су их да потраже себи нове обале – поново све да напусте и да емигрирају. За срећан изузетак вероватно можемо сматрати само Г. Самојлова, чији се таленат испољио после 1945. год. у раду на пројекту таквих здања као што су Академија наука, као и Југословенска банка за спољну трговину.

Данас, после много деценија, посебно се јасно види шта су руске архитекте урадиле за Србију. Они су ваљано служили својој новој Отаџбини. Њихов допринос у развоју српске архитектуре и увођењу иновативних тенденција немерљиви су. Многа здања изграђена према њиховим пројектима проглашена су за споменике културе. Руске архитекте умногоме су одредиле изглед центра Београда који се формирао пре почетка Другог светског рата. Готово у свакој београдској улици можемо видети дом чија племенита декоративност сведочи о руским коренима архитекте.

Али, време пролази. Са нама више нису ни сами аутори, који су створили лице Београда и других српских градова, ни они који су их лично познавали. У Београду за протеклих десет година о наслеђу руских архитеката у Србији одржане су само две скромне изложбе које је организовала мала група ентузијаста. Време је да се размисли шта је неопходно учинити како би се у наредним годинама очувала успомена и ауторство оних који су захваљујући својим делима створили препознатљивост Београда, Ниша, Беле Цркве, Смедерева и многих градова Србије.

Од срца сам захвалан Градским управама Београда и Ниша, које су се одазвале на мој позив да се на најзначајнијим здањима, које су изградили Руси, поставе спомен плоче. Прва од њих откривена је на згради Министарства спољних послова Србије. Њу су открили министри спољних послова двеју земаља – Вук Јеремић и Сергеј Лавров.

[HX]