Данас је у Санкт Петергбургу, тадашњем Лењинграду, стартовао маратон „Пут Живота“, а у мемориалном споменику „Јануарски гром“ одржана је војно-историјска реконструкција „На линији пробоја“.

872 дана становници опседнутог Лењинграда, превазилазећи глад, хладноћу, бомбардовања, херојски су бранили свој родни град. Фашистичка војска почела је опсаду 8. септембра 1941. године. Потпуно ослобођење је стигло 27. јануара 1944. године. Блокада Лењинграда је пример изузетне храбрости и истрајности армије и цивилног становништва. То није само једна од најтрагичнијих страна у историји Другог светског рата, него и догађај светског значаја, констатује академик Академије војних наука, историчар Јуриј Рубцов.

Не само наши, руски историчари, него и историчари САД, и други страни аутори истичу подвиг опседнутог Лењинграда као уникатан. И народа – мирног становништва града на реци Нева, и армије. Јер се одбрана одвијала у најнеповољнијим околностима. Потпуни обруч, глад, хладноћа, застрашујући санитарни услови, неуређени животни услови. Све то, и многе друге ствари условљавају да се битка за Лењинград третира као догађај, који је оставио меморијални и веома озбиљни траг у историји рата.

Херојска одбрана Лењинграда одигала је значајну улогу и у другим кључним биткама тих година, такође је утицала и на резултат рата, каже у наставку историчар.

Не само чињеница потпуног пробоја опсаде у јануару 1944. године, него и све фазе одбране граде унеле су, без сумње, промене и у стратешке планове зараћених страна, и у морал руских војника на фронту, и у позадини. Сама по себи чињеница, да је град истрајао, током готово 900 дана, прво у потпуној, а затим, током задње године, у делимичној блокади, – имала је деморалишући утицај на немачке и финске војнике. Јер су Немци, када су септембра 1941. године пришли Лењинграду, били убеђени, да ће за месец или два освојити град.

Сваке године све је мање сведока тих дана, „блокадњиков“. Зинаида Шевкуненко је имала седам година, када је почео рат. У опседнутом граду је провела годину и по дана. У то време она није одмах била свесна свих страхота догађања. Било је страшно, глад, хладноћа, износи своја сећања Зинаида Шевкуненко.

Када су бомбардовањем били уништени Бабајевска складишта, у августу 1941. године, следовања хране су одмах смањена. Деца су добијала 125 грама хлеба, а на радну картицу давали су 250 грама. Бомбардовали су обично ноћу, али наша зграда је имала склониште. Ми смо одлазили у склоништа, и чак смо спавали седећки. Касније је почело артиљеријско бомбардовање. Наша кућа није била погођена, али друге су зграде јако настрадале. У почетку смо били ја, сестра, брат и мама. Старији брат је био на фронту. Брат и сестра су ми умрли, и мама и ја смо дуго живели сами. Затим је и мама умрла. Када сам остала сама, пребацили су ме у дечје прихватилиште, и затим „Путем Живота“ су ме пребацили из града.

А Лидија Хоми, без обзира на године старости, била је у опкољеном Лењинграду до краја, и колико је могла – помагала је суграђанима да преживе блокаду. Похађала је музичку школу, и посредством уметности трудила се да подигне борбени морал становника и војника. Данас се она присећа.

Имали смо специјално формиране бригаде, у којима су били виолинисти, симфонисти, клавиристи, рецитатори. На пример, деца су рецитовали песме, вокалисти певали. Нас су возили на разна места, на фабрике, у болнице. У болницама смо у почетку наступали у заједничким салама, тамо где су се скупљали рањеници, који су могли да се крећу. Али често смо давали концерте у болничким собама, где су били непокретни рањеници. Вукли смо у собу клавир и давали концерт. Највише памтим дане пробијања блокаде. Тада је учитељица нашег музичког разреда приредила концерт у част победе Црвене Армије на Лењинградском фронту. Концерт је био одржан 28. јануара 1944. године, и наравно њега и сада памте сви, који су у животу.

У част 70-годишњице пробоја опсаде, у Санкт Петербургу су отворене изложбе, експозиције, које су посвећене догађајима тих дана. Од 20. јануара у граду се одржава акција почасна „Трака Лењинградске Победе“.

Трака од моареа, маслинасте и зелене боје ишла је уз медаљу „За одбрану Лењинграда“, којом су награђивани војни и цивилни браниоци града. Неки делови града на Неви, претворени су у „Улицу живота“: на њима су привремено постављени противтенковски јежеви, који приказују изглед града 1941.-1944. године. Уочи обележавања у Смољном, градоначелник Петербурга Георгиј Полтавченко је уручио документа на нове станове ветеранима Великог Отаџбинског рата и лицима, који су носиоци награде „Становник опседнутог Лењинграда“. Документа на станове су примили 26 ветерана и становника опседнутог града.